OVO SVAKI RODITELJ TREBA DA ZNA! Psiholog otkriva smernice za vaspitavanje: Kako da vam dete bude uspešno do tridesete godine

Ako se često pitate “Gde sam pogrešio/pogrešila” ili ste mlad roditelj koji ne zna kako da se izbori sa dečjim prohtevima, obavezno pročitajte ovaj tekst

Saveti i smernice dr Zorana Milivojevića pomoći će nam da se uhvatimo u koštac sa greškama koje su napravljene tokom dečjeg vaspitanja i da ih ispravimo.

Foto: Pixabay

Zadatak svakog dobrog roditelja jeste da svoje dete pripremi za samostalni život u društvu. Da bi ostvario taj zadatak, roditelj ima na raspolaganju osamnaest godina koliko je potrebno da dete dosegne punoletstvo. Tokom tog perioda roditelji upućuju detetu poruke kojim ga uče i pomažu mu da izgradi predstave o sebi, drugima i svetu.

Taj sistem predstava, ideja i vrednosti jeste neka vrsta osnovne mape koja će kasnije detetu služiti za orijentaciju u životu.a bi roditelj zaista mogao da pomogne detetu da postane prilagođeno budućoj zajednici i da u njoj dobro i uspešno funkcioniše, roditelj mora da zna kakvo će da bude društvo budućnosti u kojem će da živi njegovo dete. Ta pretpostavka danas, nažalost, nije ispunjena: savremeni roditelji ne mogu da znaju kako će izgledati zajednica ili društvo za 15 ili 20 godina. Oni mogu samo da pretpostavljaju, a te pretpostavke mogu da budu sasvim pogrešne. Iz tog razloga njihova raznorazna uputstva za život i saveti, iako sasvim dobronamerni, mogu da budu kontraproduktivni. Umesto da odrasli sin ili kćerka koji prate životna uputstva i vrednosti svojih roditelja, imaju korist od toga, postoji veliki rizik da od toga nemaju korist ili da, čak, imaju štetu.

Foto: Shutterstock

Glavni razlog za to što su savremeni roditelji izgubili sposobnost da svojoj deci budu neka vrsta pripremnog vodiča za život jeste u onome što se naziva “ubrzanje istorije“. Taj pojam se odnosi na činjenicu da je u savremenom svetu toliki broj novosti, inovacija i korisnih promena, od nauke, preko tehnologije do raznih ljudskih delatnosti, da ljudski um nije u stanju da asimilira toliku količinu novosti. Ta ogromna količina malih promena dovodi do sve bržeg i bržeg menjanja savremene civilizacije, do ubrzanja gotovo svega.

Na primer, mnogi roditelji su rođeni i živeli su u socijalizmu, danas žive u kapitalizmu, živeli su bez računara i mobilnih telefona, a danas je veoma teško da se zamisli život u savremenom društvu bez tih dodataka našim čulima. Zato postoji opasnost da roditeljske poruke koje su u pedagoškom smislu bile funkcionalne u jednom društvenom kontekstu, postanu disfunkcionalne u drugom. Roditelji su, s druge strane, u obavezi da svoje životne vrednosti prenesu svojoj deci.

Foto: Shutterstock

Kada bi svi roditelji to činili, tada bi buduća zajednica više ličila na ovu zajednicu koju poznajemo. Roditelji su “uklješteni” između tendencije da deci prenose svoje vrednosti i svesti o tome da ne znaju tačno u kakvom će svetu živeti njihova deca. Zato je potrebno da nađu ravnotežu i da deci prenose one vrednosti koje imaju univerzalnu vrednost, jer možemo da očekujemo da će upravo te vrednosti biti one koje će postojati u društvu budućnosti.

Sindrom nemoćnog roditelja

Iako je ljubav temeljno obeležje odnosa roditelja prema detetu, naivno je očekivati da će ovaj odnos uvek biti idiličan, pun razumevanja, kreativnosti, igre i zadovoljstva. Razlog je ugrađeni, arhetipski sukob detetovih i roditeljevih želja – primalni sukob deteta i roditelja. To je sukob onoga što dete želi da radi i onoga što roditelj želi da dete radi. Ovaj sukob dve volje posledica je sudara bioloških nagona koji upravljaju detetom i pravila ljudskog društva koje nameće roditelj.Kako je cilj dobrog roditelja da pripremi dete za samostalni život u ljudskom društvu, on mora da ga socijalizuje – da mu pomogne da usvoji osnovna društvena pravila. Socijalizacija počinje neizbežnim sukobima oko usvajanja porodičnih pravila.

Foto: Shutterstock

Primalni konflikt nije spor dve ravnopravne strane. Pretpostavka je da malo dete mnogo toga ne zna i ne razume, tako da njegove želje često vode ka nečemu što je štetno, opasno i neprimereno.

Pretpostavka je i da je roditelj odrasla osoba, koja zna i razume, racionalno razmišlja, voli dete i koja donosi odluke koje su najbolje za dete. Iz toga sledi da roditelj treba da upravlja detetom, a ne da dete upravlja roditeljem. Zato se u konfliktnim situacijama pojavljuje hijerarhija u odnosu roditelja i deteta. Roditelj je taj koji povremeno, prema svojoj proceni, zahteva od deteta da svoju volju podredi roditeljskoj volji.Roditeljska moć je sposobnost roditelja da utiče na dete da se ponaša onako kako roditelj smatra da treba, bilo da ono odustane od nekih ponašanja koja su mu prijatna i zabavna, bilo da počne da radi nešto korisno što mu je neprijatno.

Foto: Shutterstock

Roditelj za koga je tipično da dozvoljava da dete upravlja njime, koji svoju volju podređuje detetovoj, jeste “nemoćni roditelj”. Nemoćan je jer u konfliktnim situacijama popušta detetu. Ili zato što se plaši da dete više neće da ga voli ako on istraje u svom zahtevu, ili iz straha da će istrajavanje da traumatizuje dete koje bi moglo da pomisli da ga roditelj odbacuje. Umesto da je kao roditelj siguran u pedagošku ispravnost svojih zahteva, muče ga osećanja krivice, straha i sažaljenja. Kako dete odrasta nemoćni roditelj počinje da shvata da postoji vaspitni problem koji raste zajedno sa detetom i razvojem njegove ličnosti. Sve to dovodi do još većeg osećanja krivice i stalnog pitanja: “Gde sam pogrešio?”, “Gde sam pogrešila?”

Da bi nemoćni roditelj ponovo stekao moć, treba da prestane da gleda u detetova osećanja i da počne da gleda u svoj cilj. Nekada mu je potreban razgovor sa stručnjakom da bi promenio uverenja o vaspitanju zbog kojih popušta detetu. Nekada je potrebna porodična terapija. A najvažnije je da mladi roditelji saznaju za negativne posledice nemoći i popuštanja, prenosi Opanak.

Bonus video: