KLJUČNI FAKTOR JE PREPOZNATI POZIV ZA POMOĆ! Prof. dr Ivana Stašević Karličić o suicidu: Evo zbog čega se neko odlučuje na taj korak

Samoubistvo je najčešće očajnički pokušaj izlaska iz stanja neizdržive patnje, odnosno, osobe koje se odluče na samoubistvo, uglavnom, samo žele da prekinu stanje nepodnošljive boli i teskobe, kaže prof.dr Ivana Stašević Karličić, direktorka Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“

- Ključni faktor u prevenciji samoubistva je svakako pravovremeno prepoznavanje znakova upozorenja u ponašanju suicidalne osobe, pre svega zato što depresija ima mnogo lica. Na primer, dešava se da veoma depresivne osobe pokušavaju da se od ovog patološkog afekta odbrane raznim formama “bekstva” kroz pojačano konzumiranje alkohola ili psihoaktivnih supstanci ili manične odbrane - povišeno raspoloženje, manjak sna i apetita, pojačanu aktivnost i slično - dodala je ona u intervjuu za Blic.

Kako ističe, poslednjih godina dosta toga je urađeno na prevenciji naročito od 2017.godine kada je Ministarstvo zdravlja pojačalo svoje aktivnosti na planu zaštite mentalnog zdravlja. Tako je stopa suicida u Srbiji prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, pala za 12,1 odsto.

Foto: picabay

Kada se čovek odlučuje na samoubistvo? Koliko je presudan afekat?

Vodeći faktori rizika za samoubistvo su mentalne bolesti kao što su depresija, zloupotreba psihoaktivnih susptanci i alkohola i psihotični poremećaji, nažalost često neprepoznati ili neadekvatno lečeni. Pored toga, impulsivnost kao konstitucionalna osobina nekih ličnosti, može rezultirati neplaniranim samnoubistvom. Znajući ove činjenice upravo su zdravstveno prosvećivanje, screening i pravovremeno lečenje, kao i poznavanje načina reagovanja nekih osoba koje lako preplavi afekat, prepoznati manevarski prostor za prevenciju suicida.

Ako izuzmemo teške okolnosti, možda čak i konzumiranje nekih supstanci, da li postoji taj "suicidni gen" da ga tako nazovemo, koji se možda nasleđuje, ili to nema veze?

Sklonost ka samoubistvu se ne nasleđuje, odnosno, ne postoji gen vezan za samoubistvo. Međutim, u određenoj meri nasluđuje se predispozicija ka obolevanju od nekih mentalnih poremećaja, poput bipolarne depreseije ili shizofrenije, i slično. Da li će se bolest ispoljiti i komplikovati suicidom zavisi i od brojnih spoljašnjih okolnosti u kojima se osoba razvija i živi, kao što su socio-ekonomski status, kulturološki i verski faktori, porodične okolnosti, somatsko zdravlje i slično.

Foto: Shutterstock

Mnogi kažu "ništa nije ukazivalo", ali da li na neki suptilan način ti ljudi šalju poruke i vapaj za pomoć? Kako prepoznati?

Ključni faktor u prevenciji samoubistva je svakako pravovremeno prepoznavanje znakova upozorenja u ponašanju suicidalne osobe, pre svega zato što depresija ima mnogo lica. Na primer, dešava se da veoma depresivne osobe pokušavaju da se od ovog patološkog afekta odbrane raznim formama “bekstva” kroz pojačano konzumiranje alkohola ili psihoaktivnih supstanci ili manične odbrane (povišeno raspoloženje, manjak sna i apetita, pojačanu aktivnost i slično). Depresija moze da se ispoljava i kroz somatizacije (nespecifikovane bolove u razlim delovima tela) ili kroz hipohondrijazu, a što je sve daleko od predstava o depresiji prosečanog čoveka. S druge strane, u našoj kulturi i društvu je i dalje jaka stigmatizacija osoba sa mentalnim smetnjama. Mnogi ljudi i dalje smatraju da su mentalni poremećaji odraz slabosti i nemoći ličnosti ili da su manje vredne kao osobe, te kriju simptome od svojih bližnjih. Svakako da su bilo kakve izmene u ponašanju u kvalitativnom i kvantitativnom smislu, a koje ometaju svakodnevno, uobičajeno funkcionisanje osobe u bilo kojoj oblasti života, poziv ili znaci na koje bliske osobe iz okruženja treba da reaguju. To mogu biti promene u ritmu spavanja, apetitu, raspoloženju kroz povlačenje, nedostatak interesovanja, motivacije, volje, nemogućnost da se uživa u aktivnostima koje su ranije pružale zadovoljstvo i slično.

Foto: Shutterstock

Kako se "leče" ljudi od suicidnih misli?

Suicidalne misli ne postoje izolovano. One su integralni deo mentalne bolesti ili pokazatelj nedostka zrelijih mehanizama prevladavanja stresa u određenim, teškim životnim situacijama, kao što su egzistencijalni problemi, emotivni gubici, pritisci u profesionalnom okruženju, nesnalaženje u vršnjačkim odnosima kod adolescenata i slično. Kada su u pitanju mentalni poremećaji suicidalne misli se “leče” lečenjem osnovne bolesti, kako farmakoterapijom tako i psihoterapijskim i suportativnim pristupom. U drugim slučajevima, osobe se uče i osnažuju u psihološkom smislu u razvijanju kapaciteta ličnosti da se nosi sa stresom, koristi konstruktivno porodične i druge resurse u društvu (kao što su grupe podrške, postojeći programi u zajednici- SOS linije, aktivnosti nevladinih organizacija, pravilno medijsko izveštavanje, itd.

Kako okolina treba da se ponaša prema njima kada se vrate i kada sve prođe?

Podrška i razumevanje kroz stavljanje do znanja bliskoj osobi da vam je stalo do nje i da nije sama u teškoćama kroz koje prolazi, su veoma važni. Pred okruženjem, posebno pred članovima porodice je često veoma suptilan zahtev koji se odnosi na spremnost da se otvoreno razgovara o teškoćama, bez osude, moralisanja, minimiziranja ili negiranja problema, ali i izbegavanje zauzimanja hiperprotektivnog stava jer to otežava aktiviranje zdravih i očuvanih potencijala osobe. Kako svaki pokušaj samoubistva uključuje psihijatrijsku procenu, plan lečenja i uključivanje porodice u isti, važno je da znamo da pordšku i savete možemo dobiti od strane stručnih lica, te da nismo sami u suočavanju sa ovakvom situacijom.

Foto: Shutterstock

Koliko je bitno prisustvo dragih ljudi, a koliko je kobna samoća, da ne pokušaju ponovo?

Prisustvo i podrška bliskih osoba je veoma bitna ne samo u prevenciji ponovnih pokušaja suicida, već predstavlja i veoma značajan protektivni faktor uopšte. Čovek je društveno biće i prisustvo drugih je jedan od preduslova mentalnog blagostanja, dok ga doživljaj usamljenosti značajno narušava. Smatra se da je upravo usamljenost jedan od najznačajnijih faktora rizika za samoubistvo kod starih. Upravo se u ovoj osetljivoj populaciji poslednjih godina beleži porast stope suicida, iako ona generalno stabilno opada u našoj zemlji. Od 2017.godine kada je Ministarstvo zdravlja naročito pojačalo svoje aktivnosti na planu zaštite mentalnog zdravlja - živ javnozdavstveni rad, novi Centri za mentalno zdravlje u Beogradu, Kragujevcu i Pančevu, besplatni Nacionalni SOS servis za zaštitu mentalnog zravlja 0800/309-309, Nacionalni mesec mentalnog zdravlja, mobilna aplikacija “Uvek uz tebe” i strukturisan rad sa medijima - stopa suicida u Srbiiji je, po podacima Republičkog zavoda za statistiku, pala za 12,1%. Dalje, uključivanje svih segmenata društva u prevenciju ostaje prioritet i strategija aktuelnih donosioca oduka i kreatora javnih politika iz oblasti javnog zdravlja na čelu sa resornim ministrom dr Zlatiborom Lončarom i relevantnim stručnim krugovima.

Foto: Shutterstock

DIGITALNO NASILJE

Kako mlada osoba koja je u agoniji može da se izbori sa nasiljem na internetu?

Nasilje je univerzalna i oduvek prisutna pojava, bez obzira na prostor i vreme u kome se odigrava. Digitalno nasilje često se dešava uporedo sa nasiljem uživo, a nasilnici su ti koji deluju u različitim segmentima života bilo da je reč o porodici, školi, poslovnom okruženju, partnerskoj relaciji, društvenoj sredini pa i na internetu. Digitalno nasilje se može odvijati na različitim društvenim mrežama, aplikacijama za razmenu portuka, gejmiong platformama ii ma za cilj da uplaši, ponizi, osramoti ili naljuti osobe koje su napadnute. Veoma je važno dati dati nedvosmislenu poruku da nasilje ne treba trpeti bez obzira na to gde se oo događa već ga treba prijaviti i zaustaviti. Osim određenih tehničkih koraka koji podrazumevaju napuštanje ovih platform, ili internet prostora na neko vreme, blokuiiranje zlostavljača i prijavljivanje nadležnim institucijama, prvi i najvažniji korak je svakako razgovor sa osobom od poverenja o onome što se dešava.

Foto: Informer DN

Da li tu roditelji igraju važnu ulogu, prijatelji...kako da prepoznaju?

Važno je znati da osobe koje razmišljaju o samoubistvu možda neće aktivno i otvoreno potražiti pomoć, ali to ne znači da je ne žele ili d aim nije potrebna. Naime, one najčešće ne žele da prekinu svoj život, nego da prekinu nepodnošljivu patnju koju osećaju. Prepoznati znake upozorenja u ponašanju, shvatiti ih ozbiljno i otvoreno razgovarati sa osobom koja razmišlja o samoubistvu ključni su koraci u prevenciji suicida. Znaci upozorenja na koje treba obratiti pažnju kod nama bliskih osoba su svakako bilo kakve promene u ponašanju ili osećanjima, odnosno odstupanja u dosadašnjem načinu funkcionisanja, kao što su npr. povlačenje u sebe, nisko samopoštovanje, bilo koji vid autodestruktiovnog ponašanja (npr.pojačana zloupotreba alkohola), pojačana iritabilnost, ljutnja ili nezadovoljstvo, poremećaj ritma spavanja ili promene apetita i slično.

Ako već imamo nekoga ko je odlučio da se bavi javnim poslom, gejmer, jutjuber, influenser, to su osobe koje prati veliki broj ljudi na internetu, i logično je da će biti izložene kritikama. Zrelije osobe to preguraju, ali kako da se pripreme mladi na sve to?

Mladi ljudi su izrazito osetljiva kategorija, zbog toga što još uvek nisu potpuno formirane osobe, nemaju još uvek zrele mechanize odbrane i strategije prevladavanja stresa. Vršnjačka grupa u ovom period života postaje važan oslonac u razvoji i izgrađivanju ličnosti, i sasvim je očekivano da istovremeno može biti ozbiljan izvor destabilizacije koje kod nekih mogu dovesti i do razvoja simptoma depresije, pa čak i do najteže komlikacije iste-samoubistva. Važno je istaći da je upravo depresija, neprepoznata i nelečena na vreme ili neadekvatno lečena, najčešći uzrok samoubistva.

Foto: pexels.com

NERVNI SLOM

Šta je nervni slom i šta dovodi do toga?

U narodu se rečenica da je neko doživeo „nervni slom“ najčešće odnosi na ispoljavanje burnih simptoma psihotične epizode, u smislu naglo nastalog nepovezanog govora, nerealnih ideja, halucinacija, uznemirenosti i dezorganizovanog ponašanja. Takođe, ovaj pojam se nekada odnosi i na stanja u kojima izostaje kontrola nad ponašanjem, te okolina osobu opaža kao iznenadno i neočekivano izmenjenu, upadljivu ili čudnu.

Ako neko "odluta", tu je a nije tu, čuje a ne odgovara, šta se u takvom čoveku dešava "u glavi"? To smo gledali u filmovima, ali verovatno postoji i u realnom životu, nešto poput "živi a nije živ". Kako to stanje nazivamo i ima li povratka?

Takozvani katatoni simptomi mogu biti deo kliničke slike nekih psihijatrijskih bolesti. Oni nastaju zbog poremećaja volje i motivacije i mogu rezultovati periodima snižene aktivnosti. Pacijent može ležati u krevetu ili sedeti na stolici satima i danima. Katatonija je pojam koji podrazumeva poremećaje započinjanja ili organizacije voljnih pokreta ili položaja, najčešče u vidu smanjenih ili odsutnih pokreta i zauzimanja bizarnih položaja koji se održavaju dugo, bez zamaranja mišića, negativizma, stereotipije, ponavljanja tuđih reči ili pokreta…U najizraženijim slučajevima može doći do pojave katotonog stupora, u kome osoba nema apsolutno nikakve voljne pokrete ni aktivnosti, ona se ne pokreće, ne govori, ne reaguje na verbalne i fizičke draži, ali je zapravo sve vreme budna, svesna, opaža, vidi, čuje i pamti. Može se javiti u sklopu shizofrenije i drugih psihotičnih poremećaja i poremećaja raspoloženja i obično je odraz dugotrajne, nelečene bolesti. Katatonija je nekada bila prilično česta, ali se poslednjih decenija i godina vrlo retko viđa, prvenstveno zbog ranijeg i adekvatnijeg lečenja psihijatrijskih bolesti. Pored toga, veoma je važno naglasiti da dijagnoza psihogene katatonije podrazumeva isključivanje svih drugih mogućih uzroka ovih stanja, te da su u prošlosti mnoge osobe dobijale dijagnozu na primer, shizofrenije, iako je ova klinička slika bila u stvari simptom nekog somatskog, telesnog ili neurološkog oboljenja. Katatonija može biti posledica povrede ili infekcije mozga (infektivnih encefalitisa i meningitisa), sistemskih infekcija, autoimunih bolesti (naprimer anti-NMD encefalitisa, sistemskog lupusa itd), metaboličkih poremećaja i poremećaja elektrolita (na primer, sniženi nivo natrijuma u serumu), cerebrovaskulranih insulta (modani udari usled infarkta, krvarenja, tromboza venskih sinusa…), tumora, paraneoplatičkih sindroma, itd. u takvim slučajevimo obično postoje i znaci poremećaja svesti različitog stepena, kao i simptomi osnovne bolesti koja dovodi do ispoljavanja katatonih fenomena.

Foto: Shutterstock

Da li na klinici ima takvih pacijenata i ima li leka?

Budući da je katatoni stupor danas veoma redak, u našoj klinici veoma retko viđamo pacijente u katatonom stuporu. Aktuelno na lečenju nemamo nijednu osobu sa takvom simptomatologijom. Leka, naravno, ima i lečenje podrazumeva lečenje bolesti koja je do stupora dovela. U slučaju katatonije (uključujući i stupor) psihijatrijskog porekla, primena adekvatne terapije relativno brzo dovodi do povlačenje katatone simptomatologije, odnosno prevencije nastanka iste. Ovo je još jedna prilika da opet naglasim značaj ranog skrininga i pravovremenog lečenja mentalnih smetnji. Ukoliko u okviru psihijatrijske bolesti dođe do stupora, on će se brzo povući primenom adekvatne terapije. Ali, u isto vreme je važno da se , dok traje, sprovedu mere koje će sprečiti moguće komplikacije, budući da se osoba u katatonom stuporu nema voljnih pokreta, leži, ne jede, ne pije, te može doći do dehidracije, hipoglikemije, pojave prekida kontinuiteta kože i nastanka dekubitusa, razvoja pneumonije, i slično. U našoj klinici, pored adekvatnog etiološkog, farmakološkog lečenja, takve osobe dobijaju i svu potrebnu suportivnu terapiju i negu (intravenska rehidracija, ishrana intravenskim putem ili preko nazogastrične sonde, prevencija dekubita, primena odgovarajućih metoda fizikalne terapije.

Koliko im znači podrška okoline?

Kao što sam već navela, osoba u katatonom stuporu psihijatrijskog porekla nema poremećaj svesti, ona sve opaža, vidi, čuje i pamti, ali nema nikakvu voljnu aktivnost, ne može da govori i interaguje sa drugima, te neće biti moguć nikakav kontakt. Bolje da članovi porodice sačekaju da se katatoni stupor povuče, nakon čega će moći da komnuniciraju sa takvom osobom. Naravno, oni mogu da posete i vide svog člana porodice, ali im se moraju dati informacije i obaveštenja o prirodi, toku i prognozi takvog stanja, kako bi se i sami lakše suočili sa doživljajem koji je i za njih same traumatičan i prevazišli ga. Ovo se, svakako ne odnosi doslovno na aktuelni trenutak, kada zbog pandemije kovid 19, svi pacijenti zdravstvenog Sistema, iz epidemioloških razloga, primaju posete u izmenjenom režimu.