Kakav zaokrez Azije od Bliskog istoka! Rusija neočekivano izbila u prvi plan - sve će biti odlučeno hiljadama kilometara severnije

Kriza u Ormuskom moreuzu mogla bi da ostane upamćena po skoku cena energije, strahu od šireg rata i novim tenzijama na Bliskom istoku. Ipak, njena najdublja posledica možda se neće videti u Persijskom zalivu, već hiljadama kilometara severnije — na ruskom Arktiku.

Prema analizi Ejža tajmsa, azijske sile sve brže shvataju da se više ne mogu oslanjati samo na južne pomorske pravce, posebno na Ormuski moreuz, kroz koji decenijama prolazi ogroman deo nafte namenjene Aziji. Zbog toga se energetska mapa kontinenta polako pomera ka severu, prema Sahalinu, Jamalu, Murmansku i Severnom morskom putu.

Drugim rečima, Ormuski moreuz nije samo pokazao koliko je svetsko tržište nafte ranjivo. Pokazao je i ko u Aziji već ima rezervnu rutu, a ko će tek morati skupo da je gradi.

Tanker koji je pokazao novu realnost

Simbol te promene postao je tanker „Vojadžer” pod zastavom Omana, koji je 5. maja uplovio u japansku luku Imabari sa ruskom sirovom naftom.

Na prvi pogled, to je samo još jedna isporuka energenata. Suština je, međutim, u ruti kojom je brod stigao do Japana. „Vojadžer” nije morao da prođe kroz Ormuski moreuz, Južno kinesko more niti druge pomorske tačke na kojima se ukrštaju interesi velikih sila.

Nafta je stigla sa Sahalina, ruskog Dalekog istoka, čime je praktično pokazano kako izgleda energetska alternativa za Aziju: manje zavisnosti od Persijskog zaliva, manje prolazaka kroz zapaljive pomorske tačke i više oslanjanja na severne pravce.

To je za Japan, Kinu i druge velike azijske potrošače mnogo više od logističkog detalja. To je pitanje energetske bezbednosti za naredne decenije.

Azija više ne želi da zavisi od jednog uskog prolaza

Ormuska kriza ogolila je slabost koju su azijske države dugo znale, ali su je često gurale u drugi plan. Više od 80 odsto uvoza sirove nafte u Aziju vezano je za prolaz koji je na najužem delu širok oko 33 kilometra.

To znači da sudbina industrija, fabrika, transporta i energetskih sistema čitavog kontinenta zavisi od jednog uskog morskog grla između Irana i Arapskog poluostrva.

Problem zato više nije samo ko prodaje naftu — Saudijska Arabija, Katar, Irak, Iran ili Ujedinjeni Arapski Emirati. Mnogo veći problem je put kojim ta nafta stiže do kupaca. Ako je ruta pod stalnim rizikom od rata, blokade ili političke ucene, onda ni najpovoljniji ugovor ne garantuje sigurnost.

Tu počinje nova strategija Azije. Energetska bezbednost više se ne meri samo količinom kupljene nafte, već i sposobnošću da se ona dopremi mimo najopasnijih tačaka sveta.

Japan je ranije shvatio značaj Arktika

Japan je među prvim azijskim silama počeo ozbiljno da razmišlja o Arktiku kao delu svoje dugoročne energetske i pomorske strategije.

Tokio je još 2018. godine u Trećem osnovnom planu o okeanskoj politici uključio Arktik u strateške prioritete. Tada je taj region predstavljen kao važan za očuvanje slobodnog i otvorenog pomorskog poretka zasnovanog na međunarodnim pravilima.

Japan nije ostao samo na dokumentima. Godinama je ulagao u projekte Sahalin-1 i Sahalin-2 na ruskom Dalekom istoku, razvijao istraživačke programe na Arktiku, a 2020. godine prvi put rasporedio svoje Pomorske snage samoodbrane u tom regionu.

Danas se vidi zašto je Tokio to radio. Dok se Ormuski moreuz pretvara u kriznu tačku, severne rute postaju sve važnije za japansku energetsku sigurnost.

Severni morski put skraćuje rutu i menja računicu

Severni morski put, koji prati rusku arktičku obalu, mogao bi da postane jedna od najvažnijih ruta nove energetske geografije.

Prema podacima iz analize Ejža tajmsa, ovaj pravac skraćuje pomorske rute između Azije i Evrope za 36 do 40 odsto, odnosno za oko 7.200 kilometara u poređenju sa tradicionalnim koridorom preko Sueca i Ormuza.

Foto: Printskrin/Fotoilustracija

To je ogromna razlika za brodare, energetske kompanije i države koje računaju svaki dan transporta, svaku tonu goriva i svaki rizik na ruti.

Tokom 2025. godine Severnim morskim putem obavljena su 103 tranzitna putovanja, sa ukupno 88 brodova i oko 3,2 miliona tona tereta. U globalnim okvirima to još nije veliki obim, ali trend je ono što privlači pažnju.

Arktik se pretvara u komercijalni koridor brže nego što su mnogi očekivali. Deo razloga su klimatske promene, koje otvaraju prostor za dužu plovidbenu sezonu. Drugi deo razloga je geopolitika: što su južne rute nestabilnije, sever postaje privlačniji.

Kina je severnu rutu gradila unapred

Kina je ovaj zaokret prepoznala pre mnogih drugih. Peking se još 2018. godine proglasio „državom blizu Arktika”, iako se geografski nalazi hiljadama kilometara od Arktičkog kruga.

Ta formulacija tada je delovala ambiciozno, čak i provokativno. Danas izgleda kao deo dugoročne pripreme.

Kina je izgradila pet ledolomaca, razvija Polarni put svile kao severni krak inicijative „Pojas i put” i redovno šalje istraživačke ekspedicije u arktičke regione.

Ormuska kriza sada je pokazala zašto je Peking ulagao u taj pravac. Kina je energetski šok podnela lakše od mnogih drugih azijskih država, jer ne zavisi samo od pomorskih isporuka iz Zaliva. Ima ruske kopnene cevovode, ulaganja u severne resurse i strateške rezerve koje se mere milijardama barela nafte.

Posebno je zanimljiva odluka Irana iz kraja marta da prava tranzita kroz Ormus dodeli odabranim prijateljskim državama, među kojima je Kina imala vodeću ulogu. Time je Peking dobio dodatnu prednost u trenutku kada se ostali kupci pitaju da li će njihovi tankeri uopšte moći bezbedno da prođu.

Zato Ejža tajms ocenjuje da je Kina jedina velika azijska sila koja je unapred izgradila paralelnu energetsku geografiju. Ona ne zavisi u potpunosti ni od dobre volje Teherana, ni od stabilnosti južnih pomorskih pravaca.

Nova podela u Aziji: ko ima sever, a ko ga nema

Najvažnija posledica Ormuske krize možda neće biti trenutni rast cena nafte, već nova podela među azijskim državama.

Ta podela više ne ide samo po liniji demokratije i autokratije, američkih saveznika i nesvrstanih država, Zapada i Istoka. Sve važnije pitanje postaje: ko ima pristup severnoj energetskoj mapi, a ko ostaje zarobljen na južnim rutama?

Japan i Kina već imaju ozbiljne arktičke strategije. Rusija kontroliše najvažniju geografiju, ključne luke i ogromne energetske resurse. Južna Koreja pokušava da ubrza svoje prisustvo na severu. Indija još vaga koliko daleko želi da ide.

Foto: Shutterstock

Najveći problem imaju zemlje jugoistočne Azije.

Filipini, Vijetnam, Tajland i Bangladeš nemaju ni kapital, ni ledolomce, ni stratešku infrastrukturu da brzo uđu u arktičku igru. Njihova energetska bezbednost i dalje zavisi od starih pravaca, pre svega od Persijskog zaliva i Ormuskog moreuza.

Filipini se u analizi izdvajaju kao posebno ranjiv primer. Ta zemlja čak 98 odsto nafte uvozi iz Zaliva. U mirnim vremenima to je logistički izazov. U vremenu kriza, blokada i regionalnih sukoba to postaje ozbiljan strateški problem.

Američki Indo-Pacifik dobija severnog rivala

Ormuska kriza pogađa i američki strateški koncept Indo-Pacifika. Poslednjih godina Vašington je gradio regionalnu strategiju oko kontrole južnih pomorskih pravaca: Južnog kineskog mora, Malake, Sueca i Ormuza.

Međutim, ako sve veći deo energetskih tokova počne da ide preko Sahalina, Jamala, Murmanska i Beringovog moreuza, onda se menja i sama logika prostora.

U tom slučaju više nije dovoljno kontrolisati jug. Sever postaje jednako važan.

Zato Ejža tajms govori o mogućem nastanku novog „indo-arktičko-pacifičkog” okvira. To je prostor u kojem se energetska bezbednost Azije više ne čita samo preko tankera u Persijskom zalivu, već i preko ruskih arktičkih luka, severnih železničkih i pomorskih koridora, gasnih projekata i ledolomačke flote.

Takva promena ne nastaje preko noći, ali se već vidi u odlukama država koje razmišljaju deceniju unapred.

Rusija dobija novu ulogu u Aziji

U ovoj novoj mapi Rusija se pojavljuje kao jedan od ključnih energetskih centara Azije.

Ne zato što je nužno politički najpoželjniji partner svima u regionu, već zato što ima ono što drugima nedostaje: geografiju, resurse i kontrolu nad severnim pravcem.

Sahalin, Jamal, Murmansk, arktička obala i Severni morski put daju Moskvi adut koji postaje sve vredniji kako Ormus, Suec i južni pravci postaju sve rizičniji.

Za azijske države to otvara teško pitanje. Mogu da pokušaju da smanje zavisnost od Bliskog istoka, ali time često povećavaju oslanjanje na Rusiju. Mogu da ostanu na tradicionalnim rutama, ali tada prihvataju rizik novih kriza u Persijskom zalivu.

U svakom slučaju, energetska bezbednost Azije više se ne može posmatrati bez severa.

Ormus će se smiriti, ali zaokret ka severu ostaje

Ormuski moreuz će se verovatno ponovo otvoriti za normalan tranzit. Tržišta će se, kao i mnogo puta ranije, vremenom stabilizovati. Tankeri će nastaviti da prolaze, cene će se prilagođavati, a političari će govoriti o kontroli krize.

Ali jedan proces više neće stati.

Azijske sile su videle koliko je opasno kada se energetska sudbina kontinenta veže za jedan uski prolaz. Videle su i da severne rute više nisu samo daleka teorija iz strateških dokumenata, već realna opcija koja već menja trgovinu.

Zato se energetski centar gravitacije polako pomera ka ruskom Arktiku. Ne naglo, ne bez prepreka i ne za sve države jednako. Ali dovoljno jasno da se već sada vidi nova linija podele: države koje su na vreme ušle u severnu igru imaće mnogo veći manevarski prostor, dok će one koje ostanu zaključane na starim rutama sve skuplje plaćati svaku novu krizu.

Ormuska kriza je zato samo okidač. Prava priča je mnogo šira: Azija počinje da traži energiju tamo gde je ranije videla led, udaljenost i rizik. Sada u tom istom prostoru vidi rezervni izlaz, kraću rutu i novu geopolitičku šansu.

BONUS VIDEO