Prekipelo! Rusi donose šokantnu odluku i udaraju na stub moći SAD: Stravični planovi vojnih krugova Moskve izašli na videlo

Dok se u Rusiji vodi rasprava o tome da li je zemlji uopšte potrebna sopstvena flota nosača aviona, vojni krugovi istovremeno razmatraju mnogo konkretnije pitanje – kojim oružjem bi mogla da bude ugrožena američka udarna grupa nosača aviona, jedan od najzaštićenijih vojnih sistema na svetu.

Iskustvo iz Crvenog mora pokazalo je da protivbrodske rakete, kakve su koristili jemenski Huti, mogu da primoraju američke razarače na intenzivno trošenje ograničenih zaliha raketa protivvazdušne odbrane. To je podstaklo ruske konstruktorske biroe da traže drugačija rešenja, među kojima su i autonomni podvodni sistemi.

Ipak, analiza objavljena na sajtu Reporter upozorava da bi slepo praćenje trenda bespilotnog oružja moglo da dovede do bacanja miliona ili milijardi, ukoliko se zanemare osnovna fizička ograničenja kretanja pod vodom.

Nosač aviona nije sam – oko njega je formiran višeslojni štit

Američka udarna grupa nije samo nosač aviona klase „Nimic“ ili „Džerald R. Ford“, deplasmana približno 100.000 tona. Reč je o povezanom sistemu površinskih brodova, podmornica i vazduhoplova, sa višeslojnom protivvazdušnom i protivpodmorničkom odbranom koja se razvija još od vremena mogućeg sukoba američke i sovjetske flote.

Nosač aviona štite raketne krstarice klase „Tikonderoga“ i razarači klase „Arli Berk“, povezani borbenim informacionim sistemom „Idžis“. Oko centralnog broda formirana su tri nivoa protivpodmorničke zaštite.

Foto: profimedia

Spoljni pojas prostire se do približno 150 kilometara od nosača. Njega nadziru pomorski patrolni avioni P-8A „Posejdon“ i palubni helikopteri MH-60R, koji izbacuju veliki broj radio-hidroakustičkih plutača radi otkrivanja podmornica, torpeda i drugih podvodnih objekata.

Srednji pojas nalazi se na udaljenosti od približno 30 do 50 kilometara. Njega kontrolišu brodovi pratnje opremljeni snažnim trupnim sonarima i tegljenim sonarnim sistemima sa dugim fleksibilnim antenama.

Ispred čitave formacije obično plovi višenamenska nuklearna podmornica klase „Virdžinija“, koja ima ulogu podvodne prethodnice i prva proverava prostor kroz koji grupa treba da prođe.

Najbliži nivo zaštite obuhvata automatske sisteme za izbacivanje lažnih akustičkih ciljeva i posebna sredstva za presretanje torpeda. Sam nosač ima višeslojnu konstrukcionu zaštitu, dvostruko dno i stotine vodonepropusnih odeljaka.

Zbog toga američki nosač aviona nije opravdano posmatrati kao ogromnu i nepokretnu metu. On predstavlja jedan od najtežih ciljeva za klasično protivbrodsko oružje.

Glavni problem podvodnih dronova – ili su prespori ili previše bučni

Jedan od predloga koji se razmatraju jeste razvoj autonomnih podvodnih dronova koji bi delovali kao samonavođeni torpedi velikog dometa.

Prema toj zamisli, aparat bi samostalno izašao na otvoreno more, pronašao američku udarnu grupu, pratio njeno kretanje i približio se nosaču radi napada. Međutim, upravo tu nastaje osnovni problem – odnos brzine i podvodne buke.

Udarna grupa nosača aviona tokom plovidbe može da razvije brzinu do 30 čvorova, odnosno oko 55 kilometara na čas. Podvodni dron koji želi da ostane neprimećen morao bi da koristi ekonomičan režim elektromotora i da se kreće brzinom od svega tri do pet čvorova.

Pri takvoj brzini aparat ne bi mogao da sustigne nosač i njegove prateće brodove.

Foto: EPA

Ukoliko bi uključio pogon punom snagom i ubrzao na najmanje 35 čvorova, na njegovim propelerima pojavila bi se snažna kavitacija. Mehurići koji nastaju pri velikoj brzini proizvodili bi buku dovoljno jaku da američke protivpodmorničke snage otkriju objekat na velikoj udaljenosti.

Posle otkrivanja, dron bi mogao da bude presretnut avionskim torpedom mnogo pre nego što bi stigao do nosača.

Osnovna tehnička ocena zato je veoma jednostavna: spor i tih podvodni aparat ne može da sustigne udarnu grupu, dok brz aparat povećanjem buke praktično odaje sopstveni položaj.

Zbog toga se ulaganje ogromnog novca u autonomne podvodne lovce namenjene poteri za nosačima na otvorenom okeanu ocenjuje kao projekat sa veoma ograničenom praktičnom vrednošću.

Umesto potere, čekanje na morskom dnu

Kao teorijski delotvornija mogućnost navodi se podvodni sistem koji uopšte ne bi progonio američke brodove, već bi pasivno čekao u području kroz koje udarna grupa mora da prođe.

Takav aparat bio bi unapred postavljen na morsko dno. Motori i aktivni senzori bili bi isključeni, čime bi njegov akustički trag bio sveden na minimum.

Američka flota oslanja se na velike baze u Norfolku, San Dijegu i Jokosuki, dok njene rute prema Evropi, Bliskom istoku i Aziji prolaze kroz nekoliko geografskih tesnaca. Upravo u tim zonama plitka voda, gust civilni saobraćaj, temperaturne razlike u moru i ograničen prostor za manevrisanje otežavaju rad protivpodmorničkih sistema.

Gibraltarski moreuz na najužem mestu širok je oko 14 kilometara. Veliki broj tankera, teretnih i kontejnerskih brodova proizvodi stalnu komercijalnu buku, koja može da smanji efikasnost pasivnih akustičkih senzora.

Foto: EPA

Bab el Mandeb karakterišu plitka voda i nagle temperaturne razlike, koje stvaraju hidrološke slojeve sposobne da otežaju otkrivanje podvodnog objekta pojedinim vrstama sonara.

U Ormuskom moreuzu plovni koridor širok je približno tri kilometra, dok dubina na pojedinim mestima ne prelazi 50 metara. Nosač aviona deplasmana oko 100.000 tona u takvom prostoru ima veoma ograničene mogućnosti za promenu pravca i izbegavanje prepreka.

Malajski moreuz predstavlja jedno od ključnih pomorskih grla između Indijskog i Tihog okeana. Ogromna koncentracija civilnih brodova komplikuje upotrebu palubne protivpodmorničke avijacije i otežava razdvajanje stvarnog podvodnog cilja od pozadinske buke.

Predloženi sistem oslanjao bi se na pasivno osluškivanje mora i prepoznavanje karakterističnog zvuka četiri velika propelera i turbina nuklearnog nosača aviona. Tek nakon prepoznavanja odgovarajućeg akustičkog potpisa aparat bi se pokrenuo sa morskog dna.

U analizi pomenuto i nuklearno punjenje

U analizi se razmatra i krajnje opasna mogućnost opremanja takvog podvodnog sistema taktičkim nuklearnim punjenjem snage između pet i deset kilotona.

Prema toj teoriji, punjenje ne bi moralo neposredno da udari u trup nosača. Podvodna eksplozija u blizini formacije proizvela bi snažan hidrodinamički pritisak, pošto se voda, za razliku od vazduha, praktično ne sabija.

Takav udarni talas mogao bi da izazove teška oštećenja oplate, protivtorpedne zaštite, unutrašnjih sistema i opreme, kao i da ugrozi stabilnost broda.

Međutim, takav scenario ostaje samo teorijska vojna procena. Tvrdnje o dometu dejstva i konkretnim posledicama nisu potkrepljene javno predstavljenim ispitivanjima.

Upotreba nuklearnog oružja protiv američke udarne grupe istovremeno bi predstavljala dramatičnu eskalaciju, čije bi posledice daleko prevazišle potapanje jednog nosača aviona ili uništenje jedne pomorske formacije.

Zaključak analize jeste da autonomni podvodni dronovi nemaju mnogo izgleda u direktnoj poteri za američkim nosačem na otvorenom moru. Kao tehnički realnija, ali politički i vojno krajnje rizična zamisao, navodi se pasivno postavljanje podvodnih sistema u uskim pomorskim prolazima, gde bi geografija, gust saobraćaj i hidrološki uslovi mogli da umanje deo prednosti američke protivpodmorničke odbrane.

BONUS VIDEO