(FOTO) Četiri slike koje sve objašnjavaju! Ko je sve hteo da pokori Rusiju i kako su prošli! Istorija se ponavlja!

Rusiju nisu uspeli da pobede ni Karlo XII, ni Fridrih II, ni Napoleon, ni Hitler, niti da je izbrišu sa mape sveta. Ipak, istorija se, izgleda, ponavlja...

1707.

U pohodu protiv Rusije (1707–09) švedski kralj Karlo XII doživeo je strašan poraz. Negova vojska, iscrpljena taktikom spaljene zemlje i jakom zimom, bila je do nogu potučena kraj Poltave. Nakon poraza pobegao je u Besarabiju i nagovorio osmanskog sultana na rat s Rusijom (1711–12). Kada se Osmansko Carstvo nagodilo s Rusijom, Karlo XII. bio je zatvoren (1712–14). 

Neobična pojava pustolova i neuravnoteženogzanesenjaka Karla XII. označila je dramatičan kraj Švedske kao europske velesile.

1760.

Sredinom 18. veka pruski car Fridrih Drugi želeo je da zauzda Rusiju, ali mu to nije pošlo za rukom, a ruske snage ušle su u Berlin 9. oktobra 1760. godine. Berlinci su tada prvi put ugledali ruske vojnike kako ulaze u njihov grad.

Bilo je to u takozvanom Sedmogodišnjem ratu (1756-1763). U tom konfliktu se kraljevina Pruska, čija je Berlin bio prestonica, suprostavila ujedinjenim snagama Austrije i Rusije.

Tako je pretnja "Pokoriću primitivnu Rusiju", ostala je samo pusti san koji se košmarom.

U tom konfliktu se kraljevina Pruska, čija je Berlin bio prestonica, suprostavila ujedinjenim snagama Austrije i Rusije.

Beč i Sankt Peterburg su bili krajnje zabrinuti zbog agresivne politike pruskog kralja Fridriha II, za čije vladavine je Pruska stvorila jednu od najboljih armija na kontinentu. Nekada mala kneževina uporno je širila svoje teritorije i počela da prerasta u moćnu državu. Rat je bio neizbežan.

Rusija mogla zauzeti prusku prestonicu još 1759. godine, kada su 12. avgusta savezničke trupe potukle armiju kralja Fridriha u bici kod Kunersdorfa. Međutim, umesto da krenu na nezaštićeni Berlin, saveznici su krenuli na sasvim drugu stranu, u pravcu Kotbusa. Poražen i obradovan, pruski monarh je ovaj događaj nazvao „čudom Brandenburškog doma“.

Ali zato naredne godine više ništa nije moglo da spase grad. Početkom oktobra je na Berlin krenuo korpus ruskog generala Zahara Černiševa sa 20.000 vojnika i korpus austrijskog generala Franca Lasija sa 15.000 ljudi.

Nemci su uspeli da odbiju prvi napad ruskih trupa, ali su se ubrzo na južnim prilazima gradu pojavili Austrijanci. Pruske trupe su odstupile bez borbe. Saveznici su ušli u grad 9. oktobra.

Ruski general saksonskog porekla Gotlib Totleben zahtevao je od grada prilično veliku kontribuciju u visini od 1,5 miliona talira, a kao trofej je zaplenio sve kraljevske manufakture i arsenal. Nije, međutim, dozvolio da se grad pohara, na čemu su insistirali Austrijanci, budući da su bili kivni na Pruse. „Hvala Rusima, oni su spasli Berlin od užasa kojim su Austrijanci pretili mojoj prestonici“, reći će kasnije Fridrih II.

Rusi i Austrijanci su samo tri dana ostali u zaposednutom gradu. Saznavši da je na Berlin krenula armija pruskog kralja sa 70.000 vojnika oni su 12. oktobra žurno napustili grad.

Foto: Printskrin

 

1813. godina

Ruske trupe su 1812. godine na svojoj teritoriji potukle Napoleonovu „Veliku armiju“, a zatim su krenule u oslobađanje Evrope od vlasti „korzikanskog ljudoždera“.

Jedna od prvih država na njihovom putu bila je kraljevina Pruska. Ona je 1806. godine doživela niz teških poraza, usled čega je izgubila skoro polovinu svoje teritorije i od tada je bila prinuđena da se pridržava francuske politike. Zato je i u Napoleonovoj najezdi na Rusiju učestvovalo nekoliko desetina hiljada Prusa, navodio Russia beyond.

Međutim, kada su se u januaru 1813. godine ruski vojnici pojavili na granici Istočne Pruske, kralj Fridrih Vilhelm III je shvatio da je došlo vreme za promenu strane u ratu. Pruske trupe su se odmah pridružile ruskoj armiji koja je napredovala i postarale se da proteraju Francuze sa svoje teritorije.

Tokom februara je veći deo kraljevine oslobođen, ali je u neprijateljskim rukama ipak ostalo nekoliko velikih gradova, uključujući i Berlin. Ofanzivu na prusku prestonicu predvodile su trupe generala Nikolaja Repnjina-Volkonskog i Aleksandra Černiševa. Ovaj drugi je bio rod Zaharu Černiševu i faktički je nastavio porodičnu tradiciju zauzimanja Berlina.

Nekoliko stotina kozaka se probilo u grad 20. februara, pre nego što je pristigla glavnina. „Počelo je tako što su u ponoć kroz Brandenburšku kapiju upali kozaci, rasterali su i delimično pobili stražare kod kapije i sa neviđenom hrabrošću pojedinačno ili u manjim grupama projurili kroz grad s kraja na kraj“, sećao se jedan žitelj Berlina. Snage su, međutim, bile neravne, tako da je taj odred morao da odstupi.

Francuzi nisu imali dovoljno konja i zato nikako nisu mogli da osujete leteće kozačke odrede koji su se probijali u francusku pozadinu i odsecali im komunikacije. Kada su najzad ruske trupe forsirale Odru, komandant garnizona maršal Loran Guvion Sen-Sir odlučio je da napusti Berlin.

Francuzi su se povukli u poslednji momenat. Ruske trupe su ušle u grad već 4. marta. Žitelji su ih toplo dočekali. General Petar Vitgenštejn je podneo izveštaj da se „iz sto hiljada grla orilo ’Živeo Aleksandar, naš izbavitelj!’, i na svim licima se videla velika radost i naklonost, tako da nijedna kičica ne bi bila kadra da prikaže tu izvanrednu sliku...“

1945. godina

Sovjetske trupe su 25. aprila zatvorile obruč oko Berlina i već narednog dana krenule u odlučujući juriš na „zversku jazbinu“. Oko 400.000 vojnika Crvene armije učestvovalo je u uličnim borbama, a grad je branilo 200.000 vojnika Vermahta, pripadnika SS divizija i dobrovoljaca Folksšturma.

Sovjetske trupe tokom Parade Pobede savezničkih snaga u Berlinu.

Nemci su učinili sve kako bi svoj glavni grad pretvorili u neosvojivu tvrđavu. Svaka ulica je bila linija odbrane prepuna barikada, bunkera, rovova i mitraljeskih gnezda. Neprijatelj je koristio berlinski metro za skriveno i brzo prebacivanje trupa. U njemu su se vojnici krili od sovjetske artiljerije i avijacije.

Što su sovjetski vojnici bili bliži centru grada otpor je bio sve žešći. „Kada smo počeli da prilazimo centralnim rejonima, gde su bile velike zgrade sa granitnim temeljima, počeli su problemi“, sećao se mlađi vodnik Pavel Vinik: „Recimo, ispred nas je ulica, a na raskrsnici zgrada u kojoj su donji spratovi pretvoreni u puškarnice. Tu je cela ulica brisani prostor. Nijedan tenk ne može tu da prođe!“

Krvave bitke za Rajhstag počele su 30. aprila. „Dejstva ljudi su se u ogromnoj zgradi raspala na pojedinačne okršaje“, napisao je u svojim memoarima general-major Vasilij Šatilov: „Grupe su počele da se probijaju na sprat, često razdvojene, loše se orijentišući u lavirintima hodnika i dvorana. Odlučujuću ulogu je imala inicijativa tih grupa i svakog pojedinačnog vojnika“.

Na krovu Rajhstaga je 1. maja podignuta crvena zastava, ali su okršaji trajali još ceo jedan dan.

Posle Hitlerovog samoubistva 30. aprila na položaj sovjetske komande stigao je načelnik generalštaba nemačkih kopnenih trupa, general Hans Krebs. On je ponudio primirje, ali je dobio odgovor da će SSSR prihvatiti samo bespogovornu kapitulaciju. Novo nemačko rukovodstvo nije prihvatilo tu opciju, tako da su borbe obnovljene sa novom žestinom.