Prof. dr Vladan Petrov: Krivično pravo u BiH zasnovano je na političkoj volji nelegalnog visokog predstavnika!

U trenutku kad se pravna država u Evropi sve češće koristi kao političko sredstvo, a ne kao vrednosni stub, profesor ustavnog prava dr Vladan Petrov daje preciznu i pravno besprekornu analizu presude Suda BiH Miloradu Dodiku.

Petrov otvara ključna pitanja, kako je moguće da se u jednoj državi na evropskom putu primenjuje krivični akt koji nije usvojio parlament, već ga je nametnuo jedan čovek, visoki predstavnik bez legitimiteta? Gde je tu načelo legaliteta? Gde je vladavina prava?

Pored kritičkog osvrta na pravne apsurde u BiH, Petrov se dotakao i unutrašnjih prilika u Srbiji, od političke zloupotrebe studentskih protesta, do opšte pravne i identitetske krize koja potresa čitav region, piše portal "Vaseljenska".  

Da li će i presuda Suda BiH Miloradu Dodiku postati još jedna u nizu poluga političkog pritiska na Srbiju od strane EU, uprkos tome što formalno-pravno ne može imati direktne posledice po njen evropski put?

- Presuda apelacionog odeljenja Suda BiH kojom je Milorad Dodik osuđen na godinu dana zatvora i šest godina zabrane političkog delovanja u javnim institucijama ne može u formalno-pravnom smislu da oteža evropski put Srbije. EU je, nažalost, dovoljno političkih uslova nametnula Srbiji na njenom evropskom putu da nije neophodno da dodaje još, premda je izvesno da će zvaničnici EU i mnogi iz regiona koji se „u vidu zanata“ bave Srbijom horski jednoglasno osuditi eksplicitno izražen stav Saveta za nacionalnu bezbednost da Srbija ne prihvata ovu presudu i smatra je anticivilizacijskom i antidemokratskom.

Ja bih se međutim zabrinuo za evropski put ovakve BiH, koji je zvanično otpočeo pre samo nešto više od godinu dana, jer kako će jedna država ostvariti visoke evropske standarde vladavine prava, ako njen najviši sud baca pod noge sopstveni Ustav, a krivičnopravni propis donet od strane jednog čoveka, nelegalnog i nelegitimnog Visokog predstavnika, učini najvišim zakonom? Postavio bih kao profesor prava svekolikoj javnosti u državama članicama EU, a pre svega mojim kolegama profesorima i sudijama jedno prosto pitanje: da li vladavina prava po najnovijim EU standardima znači nepoštovanje osnovnog principa nullum crimen sine lege i nulla poena sine lege – nema krivičnog dela bez zakona i nema kazne bez zakona (načelo legaliteta u krivičnom pravu)?

Foto: Foto: Tanjug/Miloš Milojević

Ostavite za trenutak po strani kompleksni ustavni aranžman Dejtonskog ustava koji je Aneks IV međunarodnog mirovnog sporazuma sa čijom sadržinom, iako je na snazi pune tri decenije, niste dužni da budete detaljno upoznati? Ostavite dakle po strani ustav jedne valjda suverene složene države na evropskom putu. Ostavite po strani da je ova presuda doneta u BiH. Ostavite, ako je to ikako moguće, bilo kakav politički i geopolitički kontekst po strani. Razmišljajmo samo kao pravnici. Ako se krivično delo i kazna za njega može propisati samo krivičnim zakonom, a zakon u svakoj demokratskoj i pravnoj državi donosi isključivo narodno predstavništvo, kako je onda moguće da se u jednoj navodno suverenoj državi krivična dela propisuju političkom odlukom jednog političkog čoveka, nominalno vrhovnog predstavnika međunarodne zajednice koji to u suštini nije jer nije legalno i legitimno izabran u skladu sa međunarodnim pravom? Da li bi i jedan sud u bilo kojoj državi članici EU  mogao da osudi čoveka, pri tom, nosioca najviše predstavničke funkcije koja je izraz narodne suverenosti, na osnovu „krivičnog zakona“ koji je donet bez ikakve demokratske procedure od strane jednog čoveka koji i sam nije imenovan, odnosno izabran po zakonitoj proceduri?

Ako je na kraju treće decenije 21. veka u periodu kada se nominalno temeljno radi na filigrantski preciznom rekoncipiranju vladavine prava od  strane relevantnih međunarodnopravnih tela i organizacija moguće u ovakvom jednom činu naći zrnce prava, da ne govorimo o pravdi jer to je nažalost odavno samo apstraktni pojam, da li je onda čitav taj po meni opravdani trud potpuno obesmišljen i uzaludan? Da li vladavina prava  danas može postojati bez svojih ključnih supstrata – načela legaliteta i načela pravne izvesnosti kao osnovnih brana svakom voluntarizmu i arbitrarnosti? Kada bih sada, što ovog puta neću učiniti, sve stavio u kontekst krhkog mira bez društvene i političke stabilnosti koji je kakva takva tekovina 30godišnjice Dejtonskog mirovnog ugovora čiji je aneks IV Ustav BiH, onda bi se mogla nizati i mnoga druga isključivo pravna, a ne politička pitanja. A kako zamisliti državu na evropskom putu bez vladavine prava i demokratije ili sam ja samo jedan prosečni profesor idealista?

Kako komentarišete to što su pojedini studenti u blokadi, ili njima bliski krugovi, indirektno podržali presudu Miloradu Dodiku, iako je reč o presudi donetoj suprotno osnovnim principima vladavine prava? Da li je takav stav u suprotnosti sa njihovim sopstvenim zahtevima za pravnom državom, kojima su dobili podršku javnosti?

Foto: Novosti

- Nisam video da su se studenti u blokadi zvanično oglasili povodom toga, a jesam video neke pojedinačne komentare i verujem da će oni ostati usamljeni, a neki već obrisani, što pozdravljam. Iako se više od 8 meseci „sporim“ sa studentima u blokadi, ne verujem da su čak i oni spremni da podrže jednu ovakvu presudu. Prvo, jer i do sada nisu izlazili sa jedinstvenim, ajde tako da kažem „zvaničnim“ stavom, o nacionalnim identitetskim pitanjima. Drugo, jer bi, ako smem da se usudim da ih posavetujem, to bio čist „autogol“ za njihovu potencijalnu studentsku listu. Podsećam da je njihov protest dobio najviše na popularnosti zahvaljući zahtevima za pravnom državom i vladavinom prava, a pošto ova presuda nema ama baš nikakve veze za ovim principima i vrednostima, što je svakom iole neutralnom posmatraču belodano jasno, pokazali bi izvesnu doslednost u svom inicijalnom stavu.

To naravno ne isključuje, kao što već vidimo, podršku koju ovakvoj presudi daju pojedinci čije ime namerno ne želim da spominjem a koji su život posvetili za svoj „uzvišeni“ materijalni cilj, a to je nanošenje štete srpskom narodu i njegovom žigosanju u svim mogućim negativnim svojstvima. Od studenata u blokadi, ako zaista budu odlučili da prave program svoje buduće političke organizacije, očekujem da se od takvih pojedinaca i njihovog beščašća najoštrije ograde.Čast i sloboda identitetske su vrednosti oko kojih će se srpski narod i svi građani Srbije tek sabirati, pa će i na nekim budućim izborima to biti strateški politički principi i ciljevi koji će uvek dobiti nesumnjivo najveću podršku birača u teškim vremenima kojima već svedočimo i na globalnom nivou. To treba da imaju u vidu svi oni koji će se možda tek pojaviti na javnoj političkoj sceni ako žele da postanu politički relevantni činioci. Izdaja se ne isplati – to im je najčistija izborna računica.

- Da li se presuda Miloradu Dodiku, u kombinaciji sa političkim i pravosudnim tenzijama u Srbiji, može posmatrati kao deo šire strategije hibridnog delovanja prema srpskom narodu? U tom smislu, da li su identitetski i institucionalni udari kojima svedočimo sinhronizovani i vođeni istim centrima moći?

Foto: Shutterstock/EPA

- Nisam sklon prečestoj upotrebi izraza „hibridni rat“ ili „obojena revolucija“, iako to naravno nisu sinonimi. Kao profesor prava koji gotovo dve decenije prati više iz ustavno-pravnog, nego iz nekog drugog, na primer, geopolitičkog ugla, događaje na ovim prostorima, jedno mogu da tvrdim sa visokim stepenom sigurnosti i pod punom stručnom odgovornošću: procesi na prostoru nekadašnje Jugoslavije zvanično otpočeti Ustavom SFRJ iz 1974, a nezvanično na Zapadu i znatno pre, nisu dopili željeni epilog bar kad je reč o idelozima i izvršiocima te strategije teritorijalnog parcelisanja i identiteskog zatiranja, svojevrsnog identiteskog genocida pre svega nad srpskim narodom. Geopolitičko restrukturiranje koje će trajati daće nam odgovor na pitanje hoće li te snage, koje nisu više onoliko jake kao što su nekad bile, ali nisu ni onoliko slabe koliko mi nekad olako tvrdimo da jesu, uspeti do kraja u svom naumu ili će proces dezintegracije putem stalnog raspirivanja etničkih, verskih i građanskih nemira i otvorenih sukoba u jednom trenutku biti okončan. To u velikoj meri ipak zavisi i od nas samih.

Od Srbije i njenih građana koji treba da prestanu da se uporno dele i među sobom cepaju tako da više ni porodica ni najbliže srodstvo ne predstavljaju svetinje. Zavisi i od država i naroda u regionu. Nećemo nikada živeti zajedno, ali ne smemo doveka živeti ni u potencijalnim i stvarnim sukobima neretko indukovanim spolja. To je moja poruka i za sve konstitutivne narode u BiH, a ponajviše za njihove političke elite, da shvate da smo na ovim prostorima mali i malobrojni, da su nam male i snage, pa da bi istorijski mudro bilo razmišljati ne o novim ratovima, podelama i neprijateljstvima, nego o sabiranju kao dobrih komšija, ekonomskih partnera i kulturnih ljudi. Sa ili bez EU, u ili izvan nje.