Na današnji dan Srbija je zanemela! Dvadeset i jedna godina od ubistva Zorana Đinđića!

Dvanaesti mart 2003. godine. Podne tek što je bilo prošlo. Tadašnji premijer Zoran Đinđić je stigao u Nemanjinu ulicu, u zgradu Vlade Srbije. Začuli su se pucnji - jedan, pa drugi... Sve ostalo je istorija.

Da li je Srbija tada zaustavljena na putu demokratskih promena, kojim je krenula nakon smene miloševićevske vlasti 5. oktobra 2000. godine? Većina će bez dileme reći - da.

Kao što će većina reći i da su ti pucnji promenili tok srpske istorije.

Da li je mogao da se spreči 12. mart? I za to će većina reći - verovatno da je mogao.

Zašto nije sprečen - i dalje je misterija.

Veliki planovi

Zoran Đinđić je bio premijer od 25. januara 2001. godine do ubistva 12. marta 2003. Njegova vlada je imala sedmoro potpredsednika i 19 ministarstava.

U svom ekspozeu pred poslanicima Skupštine Srbije Đinđić je kazao da je vlada dobila mandat naroda da sprovede promene, a ne da vlada.

Kao preduslov za ozbiljne reforme, naveo je da se mora svesti račun s kriminalom i zloupotrebama iz devedesetih.

Kako je rekao, "u najskorijem roku treba rasvetlilti najteža krivična dela, ubistva i otmice", dodajući da "pred licem pravde moraju se naći i oni koji su ukaljali našu zemlju i naciju čineći zločine nad decom i ženama, a krijući se iza tobožnje patriotske misije".

- Uspeh vlade u obračunu s kriminalom biće uverljiv samo ako se stvore instrumenti koji će kontrolisati i ovu vladu - rekao je tada Đinđić.

Kao strateški cilj je naveo potrebu da postanemo zemlja stabilnih institucija i visokokvalifikovane radne snage, društvo s preovlađujućom srednjom klasom, povećanim životnim standardom i zapošljavanjem. Kao još jedan cilj naveo je da najkasnije za 10 godina naša zemlja postane član Evropske unije.

Govorio je tada i o kosovskom problemu - Albancima sa Kosova poručio je da "svoje ekonomske i ljudske interese danas i ubuduće mogu da ostvare samo u saradnji sa Srbijom i preko Srbije, jer ona postaje motor regionalnog razvoja".

Na kraju ekspozea je zaključio da vlada nema "čarobni štapić", da su znanje i energija ono što ima i da će, uz podršku građana, uspeti.

Napadi, crtanje mete...

I zaista je krenuo u realizaciju svega pomenutog.

Srbija je, posle decenije izolacije, sankcija, ratova i siromaštva, ponovo postala prihvatljivi sagovornik za svet - premijer je imao brojne razgovore sa evropskim i svetskim političarima, a jedan od najvažnijih bio je susret s tadašnjim američkim predsednikom Džordžom Bušom.

Pokrenute su ekonomske reforme, ukinute neke trgovinske barijere, liberalizovane su cene...

Pokrenuta je široka diplomatska kampanja za rešenje statusa Kosova.

Vlast se držala saradnje s Haškim tribunalom, kojem je u junu 2001. izručen i bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević.

Foto: printscreen Tviter

 

Usvojen je Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, u pravosuđe su tako uvedeni Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal i Posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu za organizovani kriminal - poznatiji kao Specijalni sud. Godina 2002. bila je proglašena godinom borbe protiv organizovanog kriminala.

S druge strane, premijer Đinđić je trpeo velike napade - satanizovan je u delu medija, etiketiran, crtana mu je meta, napadala ga je od opozicija, sabotiran je od dela državnog aparata - primera radi, Jedinica za specijalne operacije (JSO) organizuje pobunu, koja je, prema nekim teorijama, bila i neka vrsta uvoda u atentat.

Ta pobuna je, inače, dobila podršku DSS, čiji lider Vojislav Koštunica - u to vreme predsednik Jugoslavije - nije video ništa sporno već je javno podržao pobunu rekavši: "Mislim da je jedan ovakav revolt sasvim opravdan i normalan. Znači, recimo, protestuju lekari, oni izađu u belim mantilima... protestuju pripadnici JSO, oni izađu u svojoj opremi i svojim vozilima... mislim da je to sasvim u redu i da je to njihov način kako oni to ispoljavaju."

Ubistvo, vanredno stanje i "Sablja"

Dvanaesti mart 2003. zaustavio je Đinđića u svemu što je započeo. Započeti obračun s kriminalom nije uspeo da završi, već su ga kriminalci ubili. Srbija ni dan-danas nije postala deo EU, a i kosovsko pitanje je i dalje nerešeno.

A pre atentata 12. marta 2003, prethodilo je nekoliko neuspešnih pokušaja. Kriminalna banda je planirala premijera da ubije i ispred Skupštine Srbije, a najozbiljniji je bio pokušaj kod hale "Limes" 21. februara 2003.

Komentarišući to, Đinđić je rekao: "Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države".

Nažalost, dvadesetak dana nakon ove izjave Đinđić je uklonjen.

Foto: printscreen/Fejsbuk

 

Ubijen je 12. marta 2003. oko 12.25, na ulazu u Vladu Srbije. Stradao je od zloglasnog zemunskog klana i pripadnika JSO Zvezdana Jovanovića i Milorada Ulemeka Legije.

Srbija je zanemela.

Ispaljena su dva metka. Jedan metak je prošao kroz njegovo srce, odveden je u Urgentni centar, gde je sat vremena kasnije proglašena smrt. Prema zvaničnim informacijama, on nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu. Od drugog ispaljenog metka teško je ranjen u stomak pripadnik obezbeđenja premijera Milan Veruović.

Đinđić je sahranjen 15. marta 2003. u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.

U Srbiji je proglašeno vanredno stanje, pokrenuta je akcija "Sablja", u kojoj je privedeno više hiljada ljudi. Uhapšen je Zvezdan Jovanović, pripadnik JSO koji je pucao u premijera, zatim brojni članovi zemunskog klana, pripadnici bezbednosnih službi koji su povezani s ovim zločinom... Ali pali su i brojni drugi kriminalci, novinari, pevači... Svi koji su imali veze s kriminalom.

Vođe zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum ubijeni su prilikom pokušaja hapšenja. Glavni organizator atentata Milorad Ulemek Legija, nekadašnji šef JSO, bio je u bekstvu, predao se godinu dana kasnije.