Nikola Lazetić: Srbija ima svetlu fudbalsku budućnost

Pod njegovom komandom mlađe selekcije fudbalske Srbije dominiraju, ne samo u odnosu na region, već predstavljaju silu na kontinentu.

Nikola Lazetić, direktor mlađih kategorija Fudbalskog saveza Srbije, pričao je u intervjuu za Informer u čemu je tajna uspeha, ali i gde nastaje problem između omladinske i mlade selekcije, pa „orlićima” nedostaju bolji rezultati.

Govorio je i o promenama u sistemu takmičenja, kako je ukinuo „monopolizam” bogatih klubova nad mladim fudbalerima, ali i kakve planove ima za jačanje regiona.

Bliži se kraj godine, pa kad podvučete crtu da li ste zadovoljni urađenim?
- Prvo bih da naglasim da u sistemu UEFA postoje tri takmičarske selekcije, a to su U21 (mlada reprezentaacija), U19 (omladinci) i U17 (kadeti). Dok su U16, U18 i U20 nikad u istoriji fudbala nisu imali takmičenja, već su to međuselekcije, koje se spremaju za ono što ih čeka sledeće sezone. Recimo, U16 se priprema za ono što ih čeka kad pređu u U17. Mi svake godine za U19 i U17 imamo Evropsko prvenstvo. Svakog septembra počinje ciklus, završava se svakog marta i onda u junu sledi EP. Prvenstvo se za U21 održava na dve godine, s tim da je ovog puta zbog korone bilo na tri godine. Dakle, mi smo u poslednjih pet godina imali samo jedan ciklus kvalifikaija za U21 za koji se nismo kvalifikovali. To je bilo pre dve godine, a prošle godine je ta generacija u čitavoj Evropi igrala samo prijateljske utakmice.

 

Foto: Starsportphoto

 

Nedavni poraz mlade reprezentacije od Engleske 9:1 izazvao je, onako na prvu loptu, burne komentare i kritike. Koliko je vas to poremetilo?
- Bez obzira što su ljudi napravili situaciju kao da je sve crno, ustvari je postojao samo jedan ciklus kvalifikacija otkako sam ja u FSS da se nismo kvalifikovali. To je bio onaj krug koji su vidili Goran Stevanović i Zvonko Živković. Što se aktuelnog ciklusa tiče, imamo pobede nad Luksemburgom, Severnom Irskom, Azerbejdžanom, uz ta dva poraza od Engleske. Nama sad ostaje godinu dana kvalifikacija, još utakmice sa Luksemburgom u gostima, Azerbejdžanom u gostima i dve utakmice s Ukrajinom, kod kuće i na strani. Nadamo se da ćemo u tim mečevima u septembru i oktobru naredne godine direktno rešavati pitanje plasmana na EP. Bez obzira na crni scenario u duelima sa Engleskom i mrlju koju smo bacili na sve ostalo što smo uradili, mi i dalje odlučujemo sami o svojoj sudbini. Imamo godinu dana da se spremimo s novim selektorom, da skockamo neke stvari i sa 12 bodova iz četiri utakmice odemo na EP. Prvi iż grupe ide direktno, pet drugoplasiranih ide direktno, a ostalih šest drugoplasiranih igraju baraż, pa će i tri ekipe kroz baraž ići na EP.

Šta je najveći problem mlade reprezentacije, šta je koči da pravi još bolje rezultate?
- Problem je mnogo dublji od načina na koji igramo utakmice ili u kojoj formaciji nastupamo. Mi u mladu selekciju zovemo najbolje igrače, odnosno bolje od ovih koje pozivamo - nemamo. To su igrači iz Zvezde, Partizana, Čukaričkog, Vojvodine, najbolji iz Srbije, ali i iz inostranstva. Najveći je problem što igrači iz mlade reprezentacije igraju malo u svojim klubovima, odnosno skoro ni ne igraju. Naša deca u generacija U17 ili U19, oni se nametnu i pokažu u dobrom svelu, pa ih onda odmah traže razni klubovi, agenti... Matični klubovi dođu u iskušenje kad im neko ponudi dva, tri ili četiri miliona evra. I onda ih relativno mlade puste u inostranstvo. Na kraju se često ispostavi da i nije tako dobro za karijere tih momaka što tako rano odu „preko”. Nama nijedan igrač koji je tako mlad otišao u inostranstvo - nije igrao.

Na koje momke mislite?
- Otišao je Đorđe Gordić u Mančester siti - nije igrao. Otišao je Filip Stevanović takođe u Siti, kao najveći talenat kojeg smo ikad imali - izgubio se. Marko Lazetić ode u Milano, jedan od najvećih klubova na svetu, pa tamo ne igra i ode na pozajmcu. Jovan Milošević bude najbolji strelac EP za kadete, ode u Štutgart, a tamo ni ne igra. Dakle, deca do 17 ili 19 godina igraju standardno u klubovima, u kontinuitetu, pa u reprezentaciji imamo ozbiljnu ekipu. Ali U21 imamo nenormalno talentovane igrače koji su u poslednjih šest meseci preskočili ili preleteli mnoge stepenike, jer ih „dižu” u prvi tim i tamo igraju „na kašičicu”. To je realnost i problem na duže staze.

 

Foto: Starsportphoto

 

Možete li da navedete neke momke, kao primere, koji su “preleteli” razrede u razvoju?

- Mihajlo Cvetković iz Čukaričkog. Pre tri meseca je igrao u mlađim kadetima. Pa su ga kao talentovano dete prebacili da igra za starije kadete. Onda ga selektor Aleksandar Luković pozove da igra za stariju generaciju, iako je 2007. godište. Igrao je kvalifikacije i mi odemo na EP. Onda smo igrali EP u Mađaraskoj, Cvetkoić je bio deo tima, odigrao odlično i onda kreće pomama oko njega. Čukarički ga “podigne” s mlađih kadeta u starije omladince. Tamo odigra dve, tri utakmice i odmah ode u prvi tim. Dakle, za četiri, pet meseci taj dečko je od mlađih kadeta napredovao do prvog tima. A zapravo je preskočio stepenike u odrastanju i sazrevanju. On se sad, kroz igranje u Superligi i Ligi konferecije, nameće, ne da ga zoveš za kadete, nego čak za U21. Sutra će Čuka dobiti pinudu od Barselone pet miliona i on će otići. Dakle, dete je preskakalo selekcije kao Ivana Španović, pokazalo da ima talenat i poslali smo ga u neki klub gde je pitanje da li će, koliko i kako igrati. I onda za reprezentaciju dobijamo dečka koji ne igra u svom klubu. E, to je naš problem.

Kako to može da se reši?
- Mi ne možemo da branimo klubovima da prodajun igrače, ne možemo da im se mešamo u poslovnu politiku. Čukarički radi fantastičan posao, direktor Vladimir Matijašević svake godine proda nekoliko igrača za nenormalne pare, ali pitanje je kakav će to rezultat da donese mladoj reprezentaciji i tim momcima.

Čini se da i klinci danas drugačije razmišlaju nego pre, pa imamo buntovnike poput Jovana Miloševića ili Matije Popovića koji odbijaju da potpišu profesjonalne ugovore sa matičnim klubovima. Slažete li se?
- Jovan Milošević je zablistao na EP kod selektora Radovana Krivokapića, bili smo treći na tom šampionatu u Izraelu, a on je dao pet golova i bio najbolji strelac. A tad nije ni igrao u Vojvodini! I tad kreće ludilo oko njega, on neće da produži ugovor, Vojvodina ga suspenduje, on na kraju ode u Štutgart kao slobodan agent i sad tamo ne igra. Sad imamo slučaj Matije Popovića iz Partizana. Dečko visok dva metra, veliki talenat, selektor Luković video je u njemu nešto više, Matija je odigrao odlično, ali neće da produži ugovor sa klubom... Otići će negde. Reprezentacija tim dečacima pravi izuzetnu uslugu, jer ih stavlja u izlog. Da reprezentacija nije zvala Miloševića, Jovana Cvetkovića ili Popovića, oni bi možda i dalje bili u nižim kategorijama, imali bi pravilan razvoj. Marko Lazetić kad je bio pionir, on je ustvari već bio stariji kadet. Kad je bio kadet posle dve utakmice poslali su ga u prvi tim Grafičara. Tamo da dva gola, odigra tri utakmice, ode u prvi tim Zvezde. Tamo odigra par utakmica i ode u Milano. Za godinu dana uradio je ono što sam ja kao igrač morao u tri godine.

 

Foto: printscreen

 

Da li je rešenje u Ligi mladih?
- Godinama pričamo o toj temi. Moja inicijativa je bila i da ukinemo bonus. Jer zbog tog pravila klubovi poput Zvezde, Partizana, Vojvodine, Čukaričkog ne mogu da podignu jednog igrača iz omladinaca, nego barem četiri ili pet najboljih igrača, da bi se osigurali. Onda jedan igra, ostali su na klupi. Probali smo sa dvojnom registracijom, pa ako ne igraju, recimo, za Zvzedu, mogu sutradan da odigraju za OFK Beograd ili Grafičar. Dakle, svaki klub iż Superlige je mogao da napravi takvu saradnju sa bilo kojim klubom iż Prve lige. To uradimo da svima olakšamo, ali niko sem Zvezde nije iskoristio tu mogućnost. Zašto Vojvodina i Partizan to ne iskoriste, nije mi jasno?! TSC i Čuku mogu da razumem, zbog obaveza u Evropi. Znate koliko bi nam značilo da taj Samed Baždar, recimo, ako već ne igra za Partizan, da onda barem odigra sutra za Mačvu ili bilo koji drugi klub, nebitno koji. I da onda ima odigranih 15-20 utakmica u sezoni. Ovako, dođu utakmice s Engleskom, a tamo igrači Čelsija, Totenhema, Sitija, igraju 90 minuta u kontinutitetu, a naši dečaci bez minutažem u klubovima. E, to je veliki problem. I da napravimo ligu mladih ili ligu B timova, a imali smo zatvorenu finansijsku konstrukciju sa našim sponzorom, došli bismo u situaciju da Lučanima, Voždovcu i sličnim klubovima to nikako ne odgovara. Jer oni žive od omladinaca koji su povremeno u prvom timu. Oni kažu, ako imamo B tim, moramo da ugasimo omladince, jer nemamo budžet da finansiramo 20 igrača za A tim, 20 za B tim, 20 za omladince...

Da li smo sa Ljubinkom Drulovićem dobili selektora mladih na duże staze?

- Nadam se da jesmo , jer je on neko ko je već u sistemu FSS, radio je i ranije i bio prvak Evrope. Ima ozbiljnu igračku karijeru i dragoceno iskustvo. Zahvalio bih mu se i što je pristao da ostavi A tim i „spusti se” u mladu selekciju , gde je veoma veliki izazov raditi, posebno zbog delikatne situacije kad je preuzeo tim. Napominjem da ja kao direktor mlađih kategorija imam veoma veliku autonomiju u radu i sa odrešenim rukama mogu da uradim mnoge stvari, da predložim i učinim kada je u pitanju unapređenje omladinske i kadetske lige Srbije. Takođe, sproveo sam veoma ozbiljne ideje i promene u instruktorskoj službi i školi fudbala, koju smo podigli na mnogo veći nivo. Imam ogromu podršku predsednika Dragana Džajića, potpredsdnika Branislava Nedimovića, kao i člana Izvršnog odbora Vladimira Petrovića Pižona. Sa njima se konsultujem oko mnogih stvari i mnogo mi znači njihovo dragoceno iskustvo i sportsko i menadžersko. Ali napominjem da u sistemu FSS imamo i sportskog direktora Miroslava Tanjgu, sa kojim imam odličnu saradnju, a koji je skoro došao. Imamo i direktora A selekcije Stevana Diku Stojanovića, kao i direktora svih selekcija Nenada Bjekovića. Kada je reč o mladoj reprezentaciji, tu je situacija malo drugačija zbog povezanosti i saradnje sa A timom. Pa je tako angažovanje bivših selektora Gorana Stevanovića, Zvonka Živkovića i Dušana Đordevića bila odluka direktora A tima Stevana Stojanovića, Nenada Bjekovića i Dragana Stojkovića Piksija. Veoma nam je važno da selektor mlade selekcije bude u najboljoj mogućoj saradnji sa A timom. Da prati njihove instrukcije, zahteve i principe. Evo sad, recimo, Drulović dobije pet igrača koji su i na Piksijevom spisku.

 

Foto: Starsportphoto

 

 

Koliko je teško pronaći dobrog trenera, adekvatnog za rad sa mladima, koji predstavljaju budućnost Srbije?

- Zbog navedenih činjenica i veoma ograničenog budžeta, koji je do sada postavljen kao granica koju ne smemo da pređemo, a tiče se honorara za selektore ostalih mlađih selekcija, naša strategija je da osim što pravimo igrače, isto tako da pravimo i trenere. Teško je i gotovo nemoguće u takvim okolnostima dovesti Vladimira Ivića, Aleksandra Stanojevića, Veljka Paunovića, Miloša Milojevića itd… Zbog toga smo se opredelili za mlade, poštene i ambiciozne trenere, koji imaju odličnu reprezentativnu karijeru, ali su na početku i žele da napreduju i nadograđuju se kroz mlađe selekcije. Želimo da im pomognemo da pored toga što promovišemo igrača, napravimo u budućnosti i trenere. Tako je bilo sa Sašom Ilićem , Igorom Matićem , tako je bilo u prošlosti i sa Veljkom Paunovićem, Ljubinkom Drulovićem… Nadam se da će tako posle veoma dobrih iskustava sa evropskih prvenstava svoj put u budućnosti pronaći i Luković, Damjanović i Krivokapić.

 

Foto: Starsportphoto

 

 

Jeste li, sve u svemu, zadovoljni učinkom nižih kategorija?

- Prezadovoljan sam. U poslednje tri godine, U17 selekcija, dva puta zaredom bila je na EP. Uvek smo završavali kao prvi u grupi i bili u prvom šeširu. Sad smo na pragu da se treći put zaredom kvalifikujemo. Nadam se da će Jovan Damjaniović, sa selekcijom 2007. godišta, uspeti to da uradi. Niko iz regiona, ne da nije vezao tri plasmana, nego se Hrvatska, Slovenija, Rumunija, Crna Gora, Makedonija, nisu kvalifikovali ni na jedno takmičenje! Toliko smo superiorini u odnosu na njih i toliko smo daleko otišli daleko da je to fantastično. Mi smo prošle godine prvi put u istoriji imali U17 i U19 istovremeno na EP. Nikada pre, otkako se igra fudbal na ovom prostoru, nije se dogodilo da u istoj godini imamo dve mlade selekcije na EP. Na sve to i A tim igrao je na Mundijalu u Kataru.

Zašto Srbija nekad ne organizuje završne kvalifikacione turnire za mlađe selekcije?

- Imamo hendikep. Imamo fantastičan sportski centar u Staroj Pazovi, koji ima sve uslove za održavanje tog turnira. Ali taj turnir se uvek održava u UEFA ili FIFA terminu kad i A reprezentacija i mlada selekcija imaju utakmice. I zbog zauzetosti kapaciteta u Pazovi nikad nismo u mogućnosti da organizujemo završni turnir u Srbiji. Nadam se da ćemo ubuduće, zahvaljujući tome što je država izgradila stadione u Leskovcu, Loznici i Zaječaru, moći da učinimo to.

Koliko se vaš glas čuje kad pričate o svim ovim stvarima koje bi trebalo promeniti, pa nudite i konkretna rešenja?

- Moja funkcija nije da sam samo direktor mlađih selekcija reprezentacije, već mlađih kategorija FSS, pod moju ingerenciju spada i takmičenje omladinske i kadetske lige, škole fudbala, instruktorska služba… Znate koliko smo stvari unapredili i promenili? Kad sam došao, sreo sam se s problemom da su se žalili na neregularnost u kadetima i omladincima. Ranije su klubovi sami plaćali službena lica i da bi ih što jefitnije izašlo oni su pozivali sudije iż istog grada. Meni je bio nonsens da sudija iż Niša sudi Radničkom Nišu. Hteo ili ne hteo, kad taj čovek napravi grešku uvek će se sumnjati da je namerno. Na moju molbu FSS je preuzeo obavezu da mi svim službenim licima plaćamo troškove i sada šaljemo sudije iz drugih gradova da im sude. Drugi korak, uveli smo snimanje svih utakmica omladinske i kadetske lige Srbine, FSS je preuzeo odgovornost na moju inicijativu i insistiranje. Imamo ugovor sa jednom agencijom koja snima svaki meč od zagrevanja do kraja, i svaku eventualnu neregularnost imamo snimljenu. Dovoljno je da nam klubovi pošalju zvaničan zahtev ili žalbu i mi sada imamo jasnu situaciju i veoma smo rigorozni.

 

Foto: Starsportphoto

 

 

Možete li još nešto da uradite da zaštitite te mlade igrače?

- Dešavalo se da finansijski najmoćniji klubovi Zvezda, Partizan, Čukarički, Vojvodina, pokupuju svu talentovanu decu u Srbiji. Dešavalo se da gomilaju igrače, da imaju po 50-60 igrača u jednoj kategoriji. Kupuju decu, a dovoljno im je da uspe jedan, ali je problem što drugu decu zapostavljaju. I ta deca ne igraju ni u Valjevu, Kraljevu, Leskovcu ili Radu, OFK Beogradu… Od ove godine uveli smo ograničenje i svaki klub mora da licencira 22 igrača i tri golmana za sezonu. Sad direktor Zvezde i trener moraju pred sezonu da pošalju spisak i nema menjanja igrača. Oni koji nisu licencirani, dajemo im mogućnost da promene klub, da idu negde gde će da igraju. E sad, da bi Zvezda kupila talentovanog igrača, mora prvo drugog da proda. To je ogroman pomak.

 

Foto: Starsportphoto

 

 

To će pomoći i regionima, imate li još neko rešenje za njih?

- Popraviće se stvari s realizacijom plana FSS, koji namerava da uz pomoć države u svakom regionu napravi „mini Pazovu”, odnosno da svaki region ima svoj sportski centar. E onda ćemo da postanemo ozbiljna priča. Da zadržimo svu decu u svom regionu, da promovišu svoj region i da kasnije dolaze u druge klubove, a da manji klubovi žive od transfera. Tako ćemo podići regione i oni će shvatiti kakvu moć imaju. Imamo ljude po regionima koji su nenormalno ambiciozni, poput Gašića i Živanovića, koji rade sve da taj projekat završimo što pre.

 

Poslednjih godina je primetno da je FSS okupio veliki broj dece iż dijaspore. Koliko je to težak posao?

- Bavimo se decom iż dijaspore, jer ima mnogo talentovane dece rođene u inostranstvu, a oni sami imaju patriotski duh i veliku želju da igraju za Srbiju. Dešava se, recimo, da je dečak rođen je u Nemačkoj, da mu je Nemačka sve dala, ali on vapi i želi da igra za Srbiju.

 

Ko su bili poslednji koje ste „vrbovali”?

- Mali Vasiljević iż Atletiko Madrida, pa imamo Mladenovića iż Štutgarta, ma mnogo igrača… Stevanović iż Sent Galena, koji je igrao za Švajcarsku. Aljoša Vasić iż Palerma, dečko rođen u Italiji, zvala ga je i reprezentacija Italije... Uglavnom, svi igrači su oduševljeni na svaki poziv iż Srbije. Ima i onih koji vagaju, ima i onih koje smo zvali ali neće, odlučili su se za drugu zemlju. Milovanovića iż Ajaksa, recimo, pa njega klub pritiska da kao kapiten Ajaksa igra za Holandiju, a on dođe da igra za Srbiju. Možda i rizikuju u karijeri, ali dođu da igraju za Srbiju. Znate koliko njih nije imalo ni naš pasoš ili slabo pričaju srpski, ali žele da igraju za Srbiju.

Kako komentarišete put Marka Lazetića?

- Jako talentovano dęte, od malih nogu je dominirao i odskakao od generacije. Imao je problem o kojem sam pričao da je preleteo stepenike u odrastanju kroz moć i talenat koji je iskazivao. Sad mu je potrebno da igra, ali otišao je u Fortunu Sitard, a holandska liga je fantastična za mlade igrače. Doziraju mu minutażu i prilagođavaju njegovim potrebama. Nedostaju mu golowi, ali nadam se da će uskoro početi da ih daje.

 

Foto: Starsportphoto

 

 

Kako gledate na trenersku karijeru brata Žarka?

- I dan danas gledam na njega kao na dęte. Zovem ga po pet puta dnevno, nešto ga savetujem… I kad mi odgovori, onda shvatim da je čovek moćan, uspešan, samostalan… Ponosan sam na njega. Išao je korak po korak kao trener, prošao je sve kako je trebalo. Birao je klubove u koje će da radi. Čekao je dugo da se pojavi Metalac, klub koji vodi Dragoljub Vukadinović, divan čovek, ozbiljan gospodin, dobar privrednik, koji se ne meša u tim i koji je Žarku dao odrešene ruke. Imao je klauzulu u ugovoru da iż Metalca može u svakom trenutku da ode u TSC ili Čukarički. Želeo je u jedan od ta dva kluba, jer i oni imaju dobru, zdravu priču, mir i odrešene ruke. Tako je otišao u TSC, tamo su divni ljudi, Žemberi i Palađi. I svaka čast svim tim ljudima što su mu dali kontinutitet u radu. On je sad trener s najdužim stažom u jednom klubu u Srbiji. On takođe konstatno radi na sebi i rezultat svega toga se vidi.

 

Foto: Starsportphoto

 

 

Rođeni ste u Kosovskoj Mitrovici, ali retko pričate o Kosovu. Koliko vam je teško i kako gledate na sve što se dešava u našoj pokrajini poslednjih godina?

- Meni je to bolna tema. Kao mali sam došao iż Kosovske Mitrovice u Beograd. Ali su mi i srce i duša ostali tamo. Imam maksimalno poverenje u predsednika Aleksandra Vučića i siguran sam da radi najbolje stvari za naš narod na Kosovu i Metohiji u ovim teškim vremenima, punih izazova i sa veilikim pritiscima sa svih strana. Sada  imam vikendicu na Avali, tamo budem često, ali svi moji drugari imaju kuće i vikendice tamo gde su odrasli. Ja nemam… Jedan vikend ratnih godina su došli moji roditelji da me vide i obiđu u Beogradu i tu noć dok su bili kod mene, javljeno nam je da su nam zapalili kuću. Izgorelo je sve preko noći, do temelja. Uspomene, slike, ušteđevina, sve! Ni parče garderobe, ni jedna slika nije ostala. Sreća u toj nesreći je što sam već polako počeo da se afirmišem kao igrač, pa sam uspeo da zbrinem porodicu, i da im kupim stan na Banjici , gde su bili blizu mene u tim najtežim trenucima.Teško mi je bilo da gledam roditelje koji su ceo život radili pošteno i sticali, a onda su odjednom morali sve ispočetka. 

Oporavi li se čovek ikad od takvih događaja u životu?

- To je jedan ožiljak i jedan situacija koja nas je dotukla do kolena. Ali sam ponosan kako smo se izdigli svi zajedno i kako smo bili i ostali jedna velika porodica. Ali ostaće mi rak rana da nema moje kuće gde sam odrastao, gde me je sve vezivalo za detinjstvo. Mi smo danas i dalje jedna velika i složna porodica, svako je na svoj način uspešan. I držimo se kao u detinjstvu. Imamo majku koju čuvamo, volimo i pazimo kao što je ona to za nas činila. Otac na žalost je preminuo, ali se nadamo da je ponosan na sve nas i to nam je vodilja kroz život.