Filmska priča najboljeg svih vremena: "Korleone" ga odveo u Šabac, zbog ponija završio u Barseloni i ispisao najsjajnije stranice rukometne istorije!

Veselin Vujović, jedan od najboljih sportista sveta svih vremena, bio je sagovornik "Informera".

Jugoslavija je, kroz četiri decenije dugo postojanje, iznedrila veliki broj sportskih asova. Neki važe za najbolje u svojim odblastima, ali malo ko je uspeo da stekne status legende kao što je to pošlo za rukom Veselinu Vujoviću. 

Uspeo je, popularni Vuja, iz svake životne lekcije da izvuče ono dobro. Ono pravo! Istorija sporta, kakvu danas poznajemo, bila bi potpuno drugačija da jedan od najboljih svih vremena nije na školskom takmičenj u rukometu uspeo da pobedi i tako ostane veran sportu u kom je čuda činio i stekao status - ikone. 

- Sećam se da su me drugari iz generacije zamolili da igram rukomet za školu jer ih nije bilo dovoljno za takmičenje. Nisam hteo, nije bilo šanse da me neko natera. Tog popodneva kada je trebala da se igra utakmica nisam imao pametnija posla, seo sam na biciklo i otišao do terena. Nosio sam šorts napravljen od starih farmerica, video da ih je malo, preskočio ogradu i po prvi put igrao rukomet. Na svu sreću pobedili smo, meni je pobeda sve. Danas kada igram rekreativno tenis pa izgubim ja sam devijantna osoba, ne razgovaram sa ljudima, lud čovek... Ta pobeda me povukla da dođem ponovo - ističe Vujović. 

Nije se, iako je i pre škoskog takmičenja mogao da trenira rukomet, Vujović video u tom sportu. Prvi izbor bila je - košarka. 

- Kod mene je ljubav prema rukometu bila na drugi pogled. Nisam se video u tom sportu niti verovao da ću igrati. Kod mene na Cetinju rukometaši su bili ponos i dika, ali ja sam želeo da igram košarku. Privlačila me, bila mi je bliskija. Pokušao sam da treniram, tada je dolazio buljuk dece od kojih su treneri birali ko ostaje. Ja, nisam prošao, bilo je to veliko razočarenje, posebno što je moj brat prošao. Zezao me zbog toga danima... - počeo je Vujović, ali je potom odrastanje učinilo svoje. 

- Kroz dve godine ja sam izrastao i po visini prestigao svog brata. Iz kluba su ga zamolili da me pozove na trening, falilo im je dece i tako sam počeo. Bio sam kapiten u Osnovnoj školi, voleo sam košarku. 

Ključan čovek na početku karijere jednog od najboljih rukometaša sveta svih vremena bio je Miško Popović, kako Vuja kaže - legenda crnogorskog rukometa. 

- Popović je na Olimpijskim igrama u Sidneju imao četvoricu sportista pored mene, sa takvim uspehom ne može mnogo trenera da se pohvali. On je legenda crnogorskog. Prišao mi je posle jedne školske utakmice i "naredio mi" da dođem na trening. Nisam smeo da mu kažem da treniram košarku, tako je bilo u to vreme, zbog toga sam dugo vremena trenirao dva sporta u isto vreme. 

Dešavalo se Vujoviću da u danu igra košarkašku i rukometu utakmicu, a da u putu spava budući da vremena za odlazak kući nije bilo. 

- Skoro dve godine sam igrao košarku i rukomet, sreća što se nije satnica poklapala pa sam uspevao da postignem. Dostigao sam u jednom momentu kvalitet da postanem prvotimac, tu su počeli prvi problemi. Idem sa rukometašima u Bitolj, vratim se kući u četiri ujutru, a u deset krećem sa košarkašima u Bijelo Polje. Nisam imao pojma ni protiv koga, a ni gde igram... Trajalo je jedno vreme tako sve dok nisam dobio poziv u juniorsku reprezentaciju Jugoslavije od selektora Seada Hasanefendića - priseća se Vujović. 

Iako je bilo jasno da je pred njim bogata rukometna karijera, Vujović nije mogao da se odrekne košarke. Plan je bio da izabere klub u gradu gde bi mogao da nastavi sa uporednim treniranjem dva sporta. Prvi izbor bilo je Sarajevo. 

- U Puli smo odigrali nekoliko prijateljskih utakmica, čak i protiv seniorske reprezentacije. Nakon priprema 12 ekipa iz Prve lige me tražilo, svi su jurili za mnom, a među njima bio je i Željezničar iz Sarajeva. Oni su mi bili prvi izbor jer je za mene bila zainteresovana i Bosna, košarkaški klub. Imao sam u planu da nastavim sa oba sporta, pa ako jedan propadne fokusiraću se na drugi, ako propadne i drugi idem nazad na Cetinje. 

Sve je moglo da bude drugačije da nije bilo Veselina Vukovića koji je tražio reč od Vujovića da će sa njim put Šapca. 

- U tom momentu sam tri godine mlađi od ostatka reprezentacije, a mnogo igrača je dolazilo iz Metaloplastike, sa njima sam se najviše i družio. Ubeđivali su me da bih trebao u Šapac, posebno Veselin Vuković. On je, isto kao i ja, poreklom iz Crne Gore. Nije bilo šanse da odem u Šabac, mislio sam da je to samo vašar, nisam se video tamo. U glavi mi je bilo da odem u Beograd, Sarajevo, Novi Sad ili Niš - objašnjava Vujović, a potom dodaje. 

- Pritiskao me i jedno veče sam mu rekao da ću doći. Vuković je tražio da mu dam "crnogorsku riječ", u to vreme je reč mnogo značila. I ja mu dam reč! Nekoliko dana kasnije dođu iz Sarajeva da razgovaraju sa mnom, dogovorimo se, potpuno sam zaboravio šta sam rekao Vukoviću. U pola noći sam ustao iz kreveta i setio se... Otišao sam do Gorana Nedića, tada igrača Željezničara, i rekao mu da ne mogu da idem. Nikada nikome nisam ispričao zašto je tako bilo. 

Budući da se sve to dešavalo tokom osamdesetih komunikacija nije bila baš jednostavna. Posebno zbog toga što Vuković i Vujović nisu razmenili telefone. 

- Nije znao kako da me nađe sem da u imeniku počne da zove sve Vujoviće sa Cetinja, a Bogu hvala ima nas. Prvo pitanje mu je bilo da li se neko bavi rukometom u porodici. Tako je uspeo da me nađe, došao je do broja i okrenuo me. Ja sam se javio na telefon, kako me opsovao... Za te reči smo u to vreme ubijali, ali je u Šapcu to žargonski - uz osmeh priča Vujović, a potom dodaje. 

- Predsednika Metaloplastike Acu Trifunovića smo među sobom zvali Vito Korleone, strahovito je bio od reči, sve je poštovao, ali si morao da vodiš računa šta radiš i kako pričaš. Na izuzetno šmekerski način je došao u Cetinje po mene, ocu doneo litar viskija, po sto maraka i buket cveća majci i sestri... Tata do tada nije verovao da sam toliko dobar, nije mu bilo jasno da je neko iz Šapca prevalio put zbog mene. Kada je to video odmah je pristao, problem je pravio klub. U Lovćenu su bili jako ljuti, naoštreni su došli na sastanak nisu želeli da me puste, ali je to kratko trajala. Trifunović im je ponudio pet miliona maraka u novcu, isto toliko u opremi i plaćene pripreme za narednu sezonu. 

- Kad su čuli - oduševljenje. "Svaka ti čast, vi iz Šapca ste pravi ljudi...", a pre toga su hteli da ga ubiju. Tako da sam ja vrlo brzo prodat i pre nego što sam to saznao, tako sam došao u Šabac, sve ostalo je istorija. 

Vujović je nakon igračke karijere rešio da se skući Šapcu i da mu to bude mesto boravka. Mnogo lepih momenata proveo je u gradu na Savi. 

- Bilo mi je toliko lepo da sam odlučio da Šabac bude mesto gde ću provesti svoj život. Moje navikavanje na novi grad bilo je interesantno. Iz patrijarhalne sredine kakvo je Cetinje i većeg broja dečaka, došao sam u grad gde su dve ili tri žene na jednog muškarca. Osećao sam se kao "stranac", sve je bilo drugačije, opuštenije, a i lepše - priča naš sagovornik. 

Sa rukometne strane - pun pogodak. Jasno je to na osnovu svega što je tokom sedmogodišnjeg boravka u Metaloplastici Vujović uspeo da postigne, a što je danas, za mnogo bogatije sredine u Evropi, misaona imenica. 

- Klub je krenuo uzlaznom putanjom, cilj je bio biti prvak Jugoslavije. Dolasci Bašića, Portnera i Miloševića, na sve to što je Šabac imao, formirali su generaciju koja je ispisala istoriju evropskog i svetskog rukometa. Dao bih pet godina života kada bih na mesec dana mogao da se vratim u to vreme. 

Foto: EPAIMAGES

Iz Šapca obreo se u Španiju, ali je period adaptacije prošao mnogo bolje nego kada je napuštao rodno Cetinje. 

- Nije mi bilo teško da se naviknem jer smo kompatibilni sa Špancima, sličan mentalitet. Mislim da smo samo jači karakterom, ne plašimo se izazova i preuzimamo odgovornost kada oni to ne bi pomislili - započeo je priču Vujović. 

Njegov odlazak u Barselonu može poslužiti za "špansku sapunicu" budući da je, reklo bi se, ključan detalj u njegovom transferu bila kupovina konja. 

- Zvali su me Atletiko Madrid i Barselona, trajali su pregovori ili, što bi oni rekli - kulebron. Za Barsu je prevodilac bio Milan Kalina, a za Atletiko Veselin Vuković i sa njima sam se dogovorio za 80.000 dolara godišnje. Bio je to dobar transfer, ali se pojavila Barselona koja je ponudila veću cifru, pa opet Atletiko. Na kraju sam potpisao ugovor koji je daleko od normalnih i za današnje uslove - 450.000 dolara! To je i za fudbal tada bilo previše, bio sam plaćeniji od fudbalera iz Barselone. 

Vujović je, pre odlaska u Barselonu, morao da odsluži vojni rok. Bio je smešten u kasarnu u Kraljevo, a trener Katalonaca - Valero Rivera, došao je mu je na noge kako bi potpisali ugovor. 

- Kada su došli Rivera i Ventura (predsednik rukometne sekcije) rekao sam im koliko tražim. Nisu mogli da mi obećaju to, ali su odmah otišli na Majorku da prenesu predsedniku kluba Hose Luisu Navaru moju ponudu. Nije želeo da čuje za tu cifru iako je mogao da me plati. Njegova porodica je Nunjez, a suprugina Navaro, spojili su se i napravili najmoćniju građevinsku firmu "Nunjez-Navaro", držali su celu Kataloniju i imali milijarde dolara - nastavlja Vujović i dodaje:

- U to vreme su doveli Hrista Stoičkova, nije želeo da ulaže još novca. Ipak, sve je promenila odluka predsednika Atletiko Madrida - Hesusa Hila, inače, totalna suprotnost od prvog čoveka Barselone. Kotroverzna ličnost, pravio je skandale... On je u to vreme kupio konja i nazvao ga Hose Luis Nunjez. Bila je to strahovita uvreda. Nunjezova žena slušala je o meni svakakve priče i rešila da me ona plati kako bi se osvetila Atletiko Madridu. Kasnije je bila interna šala da pita "Je'l ovo onaj moj". 

Sa rukometne strane - Vujoviću je bilo izuzetno teško da se navikne na novi stil igre. Mnogo trčanja i tehničkih grešaka što crnogorski karakter nije mogao da istrpi. 

- Nikako nisam mogao da se naviknem na njihov rukomet. Trčali su "kao muve bez glave, mnogo grešaka, ništa nisam mogao da uradim. Ja bacim loptu desno, on trči levo. Psovao sam ih, vređao, svađao se sa svima. Nikada nisam, kao ni danas, želeo da priznam krivicu. Mislim da sam bio u sukobu i sa samim sobom. Bilo je u domenu teorije da budemo šampioni, ali smo uspeli da preokrenemo. Bili smo pet puta šampioni Španije i uspeli da osvojimo sve što se moglo osvojiti u svetu rukometa. 

Danas je teško zamisliti da igrač u najboljim godinama nastupa u Superligi Srbije, a razlog za to Vujović vidi u nedostatku sredstava. 

- Liga je bila kvalitetnija, mnogo dobrih klubova, a razlog je što pre 27. godine nismo mogli da odemo. Vladalo je ogromno interesovanje. Danas naša deca odlaze mnogo mlađi, ne samo u rukometu. Za uspeh u sportu potrebne su tri stvari - pare, lova i novac. Toga mi u ovom momentu nemamo, a kada nemaš mogućnosti da zadržiš sportistu, onda nećeš moći da zadržiš ni decu. Pogledam povremeno utakmicu naše lige, vidite dvoranu u kojoj nema dovoljno svetlosti, stadione, a u pozadini kukuruzišta, topole... To je veliki problem i nedostatak. Fale volonteri koji su ranije pomagali u svakom smislu, danas niko neće da radi iz ljubavi. Tako je i u braku, vole se ljudi, a onda nema novca za školu, putovanje... Nastaje problem - objašnjava Vujović. 

Foto: Tanjug/AP

Nakon svoje igračke karijere Veslin Vujović pravio je čuda i kao trener. U tome, takođe, postoji sistemska rupa koja utiče na razvoj rukometa u Srbiji. 

- Godinama sam bio trener Zagreba i Vardara, obe ekipe su imale klubove u Ligi šampiona, a nikada nisam video naše trenere da dođu i gledaju. Da me neko nazvao pitao da dođe kod mene, bude mesec dana, prati rad, treninge, sastanke, psihologiju, naravno da bih pristao. To je radio sadašnji selektor Švedske, treneri iz Japana i Nemačke su dolazili u Zagreb da prate moj rad - rekao je Vujović i nastavio. 

- Gde su nestali naši treneri? Zašto nam obe reprezentacije vode stranci? Biti stranac selektor nije lako, ali ima i svojih prednosti. On ne robije tome ko je iz kog kluba... Postoji druga opasnost, da su oko njega zlonamerni ljudi koji mu daju pogrešne informacije, stranac ne može da ima uvid u sve. Potrebno je uklopiti se i mentalitetom, Makedonac može da bude selektor Srbije, ali Nemac - teško, nismo isti - pojašnjava svoj stav legendarni Vujović. 

Nedavno je naša ženska reprezentacija osvojila 21. mesto na Svetskom prvenstvu, a u Savezu je taj rezultat označen kao uspeh. Istina, prolazi četa Uroša Bregara kroz smenu generacija, ali Vujović ističe da je igra prikazana na turniru za brigu. 

- Iz poštovanja prema predsednici RSS-a Mileni Delić, našoj slavnoj rukometašici, mojoj velikoj prijateljici, ne želim detaljno da komentarišem. Ipak, ako je 21. mesto, jedna pobeda protiv Čilea, samo devet istrčanih kontri i to samo na utakmici sa Čileom - dobar rezultat onda neko treba dobro da se zamisli. 

Ima Veselin Vujović i jasan plan kako bi situacija u srpskom rukometu mogla da ide na bolje. 

- Nisu nam u ovom momentu potrebni selektori, RSS bi trebao da "pusti niz vodu" par takmičenja, ali da u međuvremenu naprave strategiju. Potreban nam je čovek koji će da ode u Crvenku, Vrbas, Kać, Niš, Zrenjanin... Animira decu da se vrate rukometu, da razvijamo njihove trenere. Primera radi - svaka ekipa koja se takmiči u Superligi mora da ima pet igrača sa preko dva metra, ali ne da budu u sastavu, nego da igraju najmanje 20 minuta. Matematika je prosta - doći ćeš do brojke od oko 80-100 dvometraša, najmanje će osmorica imati kvalitet. Rukomet je previše otišao "u snagu" da bi mogao da se boriš sa Nemcima, Dancima, Norvežanima ti moraš da budeš takav. Nije strategija dovesti Vujovića za selektora, to je trenutno rešavanje problema. 

Vujović je tokom prethodnih godina zbog svojih stavova često nailazio na loše reakcije javnosti. 

- Kada kažem nešto svi misle da to radim da bih nekoga sklonio i ja došao na to mesto... Pogrešno milion posto! Ako naša reprezentacija napravi rezultat, svima raste cena. Neće niko da uzme igrača iz reprezentacija koja je poslednja, svi hoće ljude koji imaju medalju. Samo uspesi prave kvalitet. Ako idem u restoran - idem tamo gde je kvalitet, pa ću da platim koliko to vredi. Prosta filozofija. 

Foto: EPAIMAGES

Nedavno se Veselin Vujović rastao sa Iranom i rešio da se "odmori" od rukometa. Ipak, ne treba da nas iznenadi ukoliko se vrlo brzo vrati poslu. 

- Kod kuće sam nakon dugo vremena i mogu da se posvetim svojoj porodici. Rekreativno igram tenis, srećan sam zbog toga, svaki meč mi pročinjava ogromno zadovoljstvo. 

Tokom januara sva pažnja našeg sagovornika biće usmerena ka Nemačkoj gde se odigrava Evropsko prvenstvo u rukometu. Veruje Vujović da bi izabranici Tonija Đerone  mogli da naprave iskorak u odnosu na pretnodne godine. 

- Imali smo sporadične rezultate u kvalifikacijama, ali - ko te pita za to... Kvalitet se vidi na velikim takmičenjima. Svedoci smo da se, recimo Italija u fudbalu, jedva kvalifikuje na prvenstvo, a onda bude šampion Evrope. Samo tamo je sud realan - objašnjava Vujović i za kraj dodaje:

- Dobro je što niko nije povređen, videli smo spisak selektora - očekivan. Ovo je trenutak istine za muški rukomet i za Tonija Đeronu. Njegov rad izuzetno cenim, tu je već tri i po godine, radi se o pametnom čoveku, ali mislim da prelako prelazi preko prosečnog rezultata. Moraju da imaju mentalitet kako kreću po znatnu medalju, ako se "okliznu" osvojiće bronzu. Ako idu na turnir da prođu prvi krug, onda će se "okliznuti" i ispasti prvog. Imamo kvalitet, moraju da nastupaju sa pozicije sile! Ne želim da namećem pritisak, ali je naša grupa veoma opasna. Srbija mora da se bori sa Islandom za prvo mesto, oni su izuzetni, prototip fizički jake reprezentacije. Brzi su, kreativni, atraktivni... Smatram da smo mi favoriti, a da su ispod Crna Gora i Mađarska, ali niko ne može da garantuje da će Srbija pobediti te dve reprezentacije - podvukao je Vujović.