Rusi grme, nismo još ni počeli! Putin sačuvao najjače oružje za kraj, Evropa pada bez ispaljenog metka

Rusija raspolaže ekonomskim sredstvima kojima bi mogla ozbiljno da uzdrma zapadne zemlje, poveća cene hrane i energenata i dovede evropske vlade u situaciju da preispitaju cenu nastavka podrške Ukrajini, ocenio je novinar Cargrada Aleksandar Babicki.

Prema njegovoj analizi, Moskva još nije iskoristila svoje najvažnije instrumente ekonomskog pritiska, a posebno velike mogućnosti ima na tržištu hrane, mineralnih đubriva, prirodnog gasa i međunarodnog pomorskog transporta.

Babicki je u razgovoru za Novorosiju objasnio da je rusko uzdržavanje nakon uvođenja zapadnih sankcija deo javnosti tumačio kao slabost, ali da Moskva i dalje raspolaže sredstvima kojima bi mogla da odgovori bez neposredne upotrebe vojne sile.

Prema njegovoj proceni, cilj takvog ekonomskog odgovora bio bi da podrška Ukrajini postane toliko skupa za zapadne države da njihove političke elite počnu da preispituju dosadašnju politiku prema Rusiji.

Prvi adut Rusije: Hrana i mineralna đubriva

Jedno od najvažnijih područja u kojima Moskva ima značajan uticaj jeste svetsko tržište poljoprivrednih proizvoda.

Rusija je među najvećim izvoznicima pšenice na svetu, dok istovremeno kontroliše približno petinu međunarodne trgovine mineralnim đubrivima.

Babicki u svojoj analizi navodi ruski udeo od 26 odsto na svetskom tržištu pšenice, mada novije procene Organizacije UN za hranu i poljoprivredu (FAO) za 2026. godinu govore o približno 20 odsto globalnog izvoza.

Prema njegovim rečima, mogućnost da Moskva ograniči ili preusmeri isporuke ovih proizvoda predstavlja ozbiljan instrument pritiska na zapadne ekonomije.

Posebnu pažnju posvetio je mineralnim đubrivima, koja su neophodna za održavanje visokih prinosa u savremenoj poljoprivredi.

Problemi u Ormuskom moreuzu, izazvani sukobom Irana i Sjedinjenih Američkih Država, dodatno su poremetili svetsku trgovinu đubrivima, čiji veliki deo potiče iz država Persijskog zaliva.

Foto: Reuters

Prema podacima koje je početkom oktobra objavila Međunarodna trgovinska komora, poremećaji pomorskog saobraćaja doveli su do pada dostupnih isporuka đubriva na pogođenim tržištima za gotovo 40 odsto, odnosno do manjka od približno 2,7 miliona tona.

Analitičar poljoprivrednog tržišta i doktor ekonomskih nauka Leonid Holod upozorio je da takvi poremećaji već izazivaju rast cena đubriva, a samim tim povećavaju troškove proizvodnje hrane.

Babicki smatra da bi Rusija mogla dodatno da pojača taj pritisak preusmeravanjem svojih proizvoda prema prijateljskim državama, kojima bi ponudila povoljnije uslove, dok bi zapadni kupci morali da traže skuplje alternative.

Bogate evropske zemlje mogle bi da nadoknade deo izgubljenih isporuka kupovinom od drugih proizvođača, ali bi to povećalo troškove poljoprivredne proizvodnje.

- To bi pogodilo ono najosetljivije, novčanike običnih Evropljana - ocenio je Babicki, objašnjavajući da bi evropske vlade morale da opravdavaju nastavak finansiranja Kijeva u trenutku kada njihovi građani plaćaju sve skuplju hranu.

Upravo zbog toga ruski analitičar smatra da bi ekonomskim merama Moskva mogla da ostvari politički pritisak koji se ne može postići isključivo vojnim operacijama.

Drugi adut: Severni morski put postaje sve važniji

Drugu mogućnost za povećanje ruskog uticaja Babicki vidi u međunarodnoj pomorskoj trgovini, naročito nakon poremećaja saobraćaja kroz Crveno more i Ormuski moreuz.

Napadi jemenskih Huta na trgovačke brodove u području moreuza Bab el Mandeb ugrozili su plovidbu prema Sueckom kanalu, jednoj od najvažnijih svetskih trgovačkih ruta.

Zbog povećanih bezbednosnih rizika pojedine brodarske kompanije preusmeravale su svoja plovila oko Afrike, što produžava putovanja i povećava troškove transporta.

U takvim okolnostima sve više pažnje privlači ruski Severni morski put, koji prolazi kroz arktičke vode duž severne obale Rusije i povezuje evropska tržišta sa Dalekim istokom.

Babicki podseća da su zapadni stručnjaci ranije dovodili u pitanje ekonomsku opravdanost velikih ruskih ulaganja u ledolomce i arktičku infrastrukturu.

Međutim, poremećaji tradicionalnih pomorskih pravaca povećali su interesovanje za alternativne rute.

Severni morski put na pojedinim relacijama između Evrope i Azije može da skrati putovanje za više hiljada kilometara, čime se potencijalno smanjuju troškovi goriva i vreme potrebno za isporuku robe.

Ruska vlada usvojila je razvojni plan prema kojem bi obim transporta ovom rutom do 2035. godine mogao da dostigne približno 238 miliona tona tereta godišnje.

Za poređenje, tokom 2025. godine Severnim morskim putem prevezeno je oko 37 miliona tona, dok je kroz Suecki kanal, prema podacima egipatskih vlasti, prošlo približno 464 miliona tona tereta.

To znači da ruska arktička ruta još ne može da zameni Suecki kanal, ali bi njeno širenje moglo značajno da utiče na deo trgovinskih tokova između Azije i Evrope.

Predsednik Rusko-azijskog poslovnog saveta Maksim Kuznjecov ukazao je da Severni morski put već ima važnu ulogu u snabdevanju evropskog tržišta ruskim tečnim prirodnim gasom.

Babicki smatra da bi Moskva razvojem ovog pravca mogla da privuče dodatne azijske partnere i ojača svoju ulogu u međunarodnoj logistici.

Istovremeno, kontrola nad važnim delom arktičke transportne infrastrukture pružila bi Rusiji veći uticaj u pregovorima sa državama i kompanijama zainteresovanim za korišćenje ove rute.

Treći adut: Evropa i dalje kupuje ruski gas

Energetski sektor predstavlja još jednu oblast u kojoj Babicki vidi mogućnost snažnijeg ruskog odgovora na zapadne sankcije.

Uprkos višegodišnjim pokušajima Evropske unije da smanji zavisnost od ruskih energenata, pojedine evropske kompanije i dalje kupuju prirodni gas iz Rusije.

Podaci evropskog energetskog regulatora ACER pokazuju da je ruski gas tokom 2026. godine činio približno 12 odsto ukupne potrošnje gasa u Evropskoj uniji.

Dugoročni ugovori o nabavci ruskog tečnog prirodnog gasa postoje u Francuskoj, Španiji, Belgiji i Holandiji, dok pojedine države poput Mađarske, Slovačke i Grčke nastavljaju da koriste i ruski gas iz cevovoda.

Neki ugovori zaključeni su na više decenija, uključujući aranžmane čiji rokovi ističu tek tokom četrdesetih godina ovog veka.

Među njima je i ugovor španske kompanije Naturdži za nabavku ruskog gasa iz projekta Jamal, koji je prvobitno trebalo da traje do 2041. godine.

Međutim, Evropska unija je u međuvremenu usvojila propise o postepenoj zabrani ruskog gasa, čije bi sprovođenje trebalo da bude završeno tokom 2027. godine.

To otvara pitanje sudbine postojećih ugovora i mogućih finansijskih posledica njihovog prevremenog raskidanja.

Babicki smatra da bi Moskva, umesto da čeka sprovođenje evropskih zabrana, mogla sama da preduzme korake koji bi dodatno ograničili isporuke energenata zapadnim kupcima.

Prema njegovoj računici, takva odluka mogla bi da poveća troškove industrijske proizvodnje, podigne cene energije i dodatno optereti evropske potrošače.

Istovremeno, prekid isporuka značio bi i gubitak prihoda za ruske izvoznike, zbog čega bi posledice ovakvog poteza zavisile od mogućnosti Moskve da pronađe alternativne kupce.

„Mi još nismo ni počeli“

Prema oceni Babickog, najveća prednost Rusije nije u pojedinačnim ekonomskim merama, već u mogućnosti da istovremeno upotrebi više različitih instrumenata pritiska.

Ograničavanje izvoza đubriva i poljoprivrednih proizvoda, promene u snabdevanju energentima i jačanje kontrole nad arktičkim transportnim pravcima mogli bi, smatra on, da povećaju ekonomsku cenu zapadne politike prema Moskvi.

Takve mere, prema njegovoj analizi, ne bi morale neposredno da budu usmerene na političke institucije, već bi njihove posledice osetili poljoprivrednici, industrija i potrošači kroz veće troškove proizvodnje i života.

Babicki ocenjuje da bi upravo pritisak stanovništva na evropske vlade mogao da postane važan faktor u donošenju odluka o daljoj podršci Ukrajini.

On svoju analizu povezuje sa izjavom ruskog predsednika Vladimira Putina iz jula 2022. godine, kada je poručio da Rusija u sukobu sa Zapadom još nije ni počela da koristi sve svoje mogućnosti.

Prema Babickom, te reči ne moraju da se odnose isključivo na vojnu silu, već i na ekonomsku moć koju Moskva poseduje zahvaljujući svom položaju na svetskom tržištu sirovina, hrane i energenata.

BONUS VIDEO