GOVOR NELE KUBUROVIĆ PRED SAVETOM BEZBEDNOSTI: Tribunal odlazi u istoriju, ali njegovo nasleđe ostaje. Pitanje je da li je ispunio svoju svrhu?

Prenosimo vam govor ministra pravde Nele Kuburović sa redovne sednice Saveta bezbednosti UN koja se odžala danas u Njujorku. Tema ove sednice je bio 24. izveštaj o radu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, koji je ujedno i poslednji izveštaj o radu tog tribunala.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo, članovi delegacija, 
Zahvaljujem vam na prilici da vam se danas obratim u ime Republike Srbije. 

Poštovani predsedniče, 

Borba protiv nekažnjivosti najtežih međunarodnih zločina i efikasno gonjenje ratnih zločina predstavljaju ključne razloge za uspostavljanje MKSJ-a. Od svog osnivanja, MKSJ je bio predmet brojnih kritika stručne javnosti. Danas, kada je Tribunal završio svoj mandat, finalizacija njegovog rada nema odgovora na niz važnih pitanja.

Kontroverze se najčešće odnose na napore koje su države bivše Jugoslavije uložile u adekvatnu saradnju sa MKSJ. Dok su napori jednih država ocenjeni kao dovoljni, mnogo veći napori Republike Srbije nisu bili adekvatno prepoznati.
Koraci koje je Republika Srbija načinila u tom pogledu bili su, po našem mišljenju, za primer, kako u ispunjavanju obaveza saradnje sa MKSJ, tako i kroz rezultate unutar nacionalnog pravosudnog sistema.

Republika Srbija je u potpunosti ispunila svoju obavezu u pogledu saradnje sa MKSJ, efikasnim i neselektivnim procesuiranjem i krivičnim gonjenjem ratnih zločina. Pravnosnažno okončani postupci pred srpskim sudovima nedvosmisleno pokazuju spremnost Srbije da se kazne počinioci najtežih krivičnih dela kršenja međunardnog humanitarnog prava bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost.
Republika Srbija je u potpunosti uskladila svoje zakonodavstvo sa relevantnim standardima i omogućila saradnju sa MKSJ bez izuzetka, u vezi sa svim delima koje je Savet bezbednosti u Statutu MKSJ prepoznao kao teške međunarodne zločine. Time je Srbija dokazala posvećenost borbi protiv nekažnjivosti, koja se jasno vidi kroz ukupan broj i rang optuženih koji su procesuirani pred MKSJ.

Republika Srbija je izručila Tribunalu 45 od ukupno 46 optuženih lica čije se izručenje zahtevalo. Jedan optuženi je izvršio samoubistvo, pre nego što je mogao biti izručen Tribunalu.
Neki su bili visoko rangirani zvaničnici, neki sa vodećih funkcija u srpskoj vojsci, neki i u izvršnoj vlasti. To je nesumnjiv znak da je Srbija sarađivala sa MKSJ na sveobuhvatan način. Nisam sigurna da se isto može reći za bilo koju drugu državu.

Pored toga, Srbija je omogućila tužiocu MKSJ slobodan pristup važnim dokazima, dokumentima, arhivama i svedocima. Srbija je do sada pozitivno rešila svih 2.183 zahteva za pomoć, podnetih od strane Tužilaštva MKSJ i Tužilaštva Rezidualnog mehanizma.
Srbija je dozvolila da 759 svedoka slobodno svedoči, uprkos pravu koje su ti svedoci imali da se uzdrže od svedočenja zbog poštovanja državnih, vojnih ili službenih tajni. Različiti timovi odbrane podneli su 1.341 zahtev kojima je u potpunosti udovoljeno.

Imajući u vidu Završni izveštaj MKSJ, Srbija želi da istakne neprihvatljivost dela navoda u ovom Izveštaju. Stav da Srbija ne sarađuje sa Tribunalom zbog odsustva predaje 2 osobe u predmetu Jojić i Radeta, što je okarakterisano kao nedostatak političke volje za saradnju sa MKSJ, više puta je razjašnjen od strane Republike Srbije. Odlučna je činjenica da je nadležni, nezavisni sud odlučio da odbaci ovaj zahtev za predaju, na osnovu relevantnog zakona koji je u potpunosti u skladu sa Statutom MKSJ, jer ta lica nisu počinila krivična dela za koja je MKSJ nadležan.

Uvaženi,

Obzirom na okončanje rada MKSJ, ovi podaci predstavljaju konačan pregled "isporučene pravde" MKSJ od strane Republike Srbije.

U postupcima pred Tribunalom, optuženo je ukupno 161 lice (109 srpske nacionalnosti, 33 hrvatske nacionalnosti, 10 bošnjačke nacionalnosti, 7 albanske nacionalnosti i 2 lica makedonske nacionalnosti), a pravnosnažno su okončani postupci protiv 156 lica. Od ukupnog broja pravnosnažno osuđenih lica 70% je osuđenih Srba, Hrvata 19%, Bošnjaka 6% i Albanaca svega 2%. 
Ovi podaci svedoče o selektivnom postupanju MKSJ, naročito kada se ima u vidu mandat suda u utvrđivanju pune istine o oružanim sukobima u bivšoj Jugoslaviji i pomirenju.

U izveštaju Komesara za izbeglice i UNHCR-a se navodi da je po završetku sukoba u Srbiji bilo 330.000 srpskih izbeglica iz Hrvatske, 266.000 iz Bosne i Hercegovine i 287.000 lica interno raseljenih sa Kosova i Metohije, posle bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine. Uzimajući u obzir navedene činjenice iz izveštaja UNHCR, postavlja se legitimno pitanje, kako je tako mali broj ljudi odgovarao sa jedne strane za stotine hiljada prognanih i ubijenih Srba, dok su sa druge, samo Srbima dosuđivane doživotne kazne zatvora, čak u 5 slučajeva. Da li smo u pravu, ako zaključimo da je srpska žrtva bila manje važna za Haški tribunal?
Teško je shvatiti da je utvrđen tako mali broj odgovornih lica za zločine nad Srbima. Selektivno gonjenje predstavlja legitimno pravno pitanje. U nekim od najrazvijenijih pravnih sistema, selektivno gonjenje predstavlja i odbranu (slučaj Sjedinjene Američke Države protiv Armstrong-a, 517 US 456 1996).

Ova činjenica ostaje tema za razmatranje i buduće ocene uključujući i istorijske, o radu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.
Poštovani predsedniče,

Dozvolite mi da ponovo skrenem pažnju na inicijativu Republike Srbije u vezi sa izvršenjem kazne zatvora u zemljama porekla osuđenih lica. Naše je stanovište da je teško postići svrhu kažnjavanja i resocijalizaciju u slučajevima kada osuđene osobe služe kaznu zatvora u dalekim zemljama. U državama u kojima izdržavaju kaznu im nije omogućeno sporazumevanje na maternjem jeziku niti imaju priliku za susret sa porodicama ili sa bliskim osobama. Neka od osuđenih lica drže se u neadekvatnim uslovima i sa neadekvatnom zdravstvenom negom. Republika Srbija je spremna da pruži sve garancije da bi, u slučaju njihovog upućivanja da nastave izdržavanje kazne u Republici Srbiji, mere bezbednosti bile u potpunosti osigurane, kao i da Republika Srbija prihvata međunarodni nadzor nad izvršenjem navedenih sankcija.

Uvaženi članovi delegacija,

Srbija će nastaviti da procesuira ratne zločine, što očekuje i od drugih zemalja u regionu.
Unapređenje nacionalnog pravosudnog sistema, u skladu sa smernicama koje su, između ostalog, definisane i Nacionalnom strategijom za procesuiranje ratnih zločina, usvojenom 2016. godine, ostaje jedan od prioriteta Srbije. Vlada Republike Srbije je osnovala Mehanizam za praćenje koji će nadgledati implementaciju ove strategije. Mehanizmom rukovode ministar pravde i Tužilac za ratne zločine. Smatramo da će ovaj mehanizam doprineti efikasnosti progona svih lica odgovornih za ratne zločine.

Poštovani predsedniče,

Tribunal odlazi u istoriju, ali njegovo nasleđe ostaje. Pitanje je da li je ispunio svoju svrhu? Nažalost, statistički pregled njegovih odluka, iz naše perspektive, dodatno pojačava utisak „selektivne pravde“.
Pitanje selektivne strukture optuženih, presuda i kazni, zajedno sa povredom prava na suđenje u razumnom roku i nepoštovanjem procesnih garancija, takođe predstavljaju nasleđe Tribunala.
Za Republiku Srbiju, kao i mnoge druge zemlje sa razvijenom svešću o nezamenljivosti pravosudnog sistema kao najsavršenijeg poznatog mehanizma za poštovanje i zaštitu osnovnih ljudskih prava, slučaj trinaestogodišnjeg procesa protiv gospodina Vojislava Šešelja, a koji se dobrovoljno predao ovom Tribunalu, i koji je okončan nepravnosnažnom oslobađajućom presudom, svakako predstavlja mrlju u radu ovog Tribunala. 

Naše je gledište, da Tribunal, nakon više od 2 decenije svog rada nije uočio dve bitne činjenice:

1. Na proslavi prve godišnjice nezavisnosti Hrvatske, 1992. godine, na trgu u Zagrebu, pred više od 100.000 ljudi, tadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman je javno priznao da je rat mogao biti izbegnut, ali da on to nije želeo.
2. Alija Izetbegović tadašnji predsednik BiH povukao je potpis sa Kutiljerevog plana 1992. godine, koji su prvobitno potpisale sve tri strane. Time je propuštena prilika da se okončaju ratna dejstva i izbegnu žrtve građanskog rata u BiH.
Te činjenice MKSJ u svom radu nije uzeo u obzir, iako se radi o nepobitnim i javnim istorijskim potezima. Stoga je ovaj sud, za koji svi verujemo da je osnovan sa ciljem da nepristrasno deli pravdu, bio vođen nesumnjivo vanpravnim motivima i propustio da suštinski doprinese bilo pomirenju u regionu, bilo ostvarenju načela pravičnosti i jednakosti, koja predstavljaju osnov svakog pravnog poretka.

Dozvolite mi da i ovom prilikom izrazim najdublje žaljenje zbog svih žrtava oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, bez obzira na njihovu nacionalnu, versku ili političku pripadnost. 
Na kraju, želim da podvučem nezamenljivu potrebu za zajedničkim radom na međusobnom razumevanju, budućoj saradnji i pomirenju u regionu. Osnov buduće regionalne stabilnosti leži u naporima svih zemalja u regionu da se angažuju u aktivnom, otvorenom, konstruktivnom dijalogu i saradnji, okrenutom budućnosti, stabilnosti, ekonomskom razvoju i normalizaciji odnosa u svakom pogledu.

Hvala gospodine predsedniče!