Glumila je za insulin, a zatim osuđena na propast! Detalji života srpske glumice koje malo ko zna

Živana Žanka Stokić rođena je 11. januara 1887. godine u Velikom Gradištu. Devojčica je bezbrižno rasla u okrilju porodice prvih pet godina života, kad joj je iznenada umro otac.

Smrt njenog oca je označio početak završetka čarobnog perioda detinjstva i, na neki način, uvod u njen nesrećan životni put. Kada je njena majka stupila u brak sa sveštenikom iz sela Rabrova kod Kučeva, započela se prava tragična priča.

Nakon što je Živana završila četiri razreda škole, očuh i majka rešili su da je udaju. Tada je imala samo četrnaest godina. Majka je tada krišom odvela u Zaječar i na silu je udala za mnogo starijeg čoveka. 

Sudbina ju je prvi put uvela u svet pozorišta kada je postala neplanirani statista u predstavi putujućeg pozorišta Ljubomira Rajačića Čvrge. Taj trenutak je bio dovoljan da je zaludi svetlom pozornice za ceo njen život. Bilo je to dovoljno da stekne hrabrosti da ostavi svog supruga i pridruži se putujućoj pozorišnoj družini kako bi delila svoju sudbinu.

Kraljica komedije

U početku je obavljala poslove kao garderoberka, brinula se o kostimima, popravljala ih i povremeno se pojavljivala kao statista, ali nije prošlo dugo pre nego što je dobila svoju prvu glumačku ulogu. Ta uloga je bila Tereza u pozorišnom komadu pod nazivom "Bračna noć".

Tokom tog perioda, razvila je duboko prijateljstvo sa jednim od glumaca u pozorišnoj družini, Aleksandrom Gavrilovićem, koje je ubrzo preraslo u ljubavnu vezu. Odlučili su napustiti putujuću trupu i prešli su u Kragujevac, gde su se pridružili pozorišnoj grupi pod vođstvom Dimitrija Nišlića. Nišlić je postao njen mentor, otkrivajući joj osnove glumačkog umeća.

Foto: Kulturni centar Rabrovo

Posle njegove smrti, mladi glumački par pristupa novoosnovanoj pozorišnoj grupi Mihaila Markovića koja se uputila prema Bosni i Dalmaciji, odakle ih je proterala austrougarska vlast. Tako su došli u Beograd kao već uigrano pozorište. Žanka je uveliko nastupala, briljirajući u ulozi Koštane, gde je u potpunosti iskazala svoje glumačke kvalitete i potencijale. Krajem 1908. godine Žanka Stokić odlazi sa Aleksandrom Gavrilovićem u Osijek, gde se upravo formira Hrvatsko narodno kazalište. Tu je odigrala prvu dramsku ulogu u komadu Nada. Usledile su i druge značajne uloge u predstavama Moral gospođe Dulske, Gundulićevoj Dubravki, Šekspirovoj Ukroćenoj goropadi. Pokazala je veliki uspeh kako u komedijama, tako i u operetama i dramama.

Veliki uspesi

Presudan trenutak u njenoj karijeri dogodio se kada je srela Milana Grola, koji je tada bio upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, tokom gostovanja osiječke pozorišne trupe u Beogradu. Prepoznajući izuzetan talenat mlade glumice, Grol je 1911. godine postavio Žanku Stokić kao privremenog člana Narodnog pozorišta.

Smatrao je Žanku "samorodnom, izuzetnom i impresivnom mladom umetnicom čudnog i privlačnog realizma". Ubrzo, januara meseca 1912. godine postaje redovni član ansambla uz Iliju Stanojevića, Savu Todorovića, Dobricu Milutinovića i ostale glumačke veličine tadašnje srpske pozorišne scene.

Foto: Kulturni centar Rabrovo

Njen izvanredan talenat privukao je pažnju novog direktora i reditelja pozorišta, Aleksandra Ivanoviča Andrejeva, koji joj je poverio ulogu Varvare u predstavi "Bura" A. N. Ostrovskog. Premijera "Bure" i bučni aplauzi koji su ispraćali završetak predstave označili su pravi početak uspona u glumačkoj karijeri mlade beogradske glumice.

Uspeh je doživela i u predstavi Đido Janka Veselinovića, komadu Zulumćar, Svetozara Ćorovića, koji je premijerno izveden 9. februara 1912. godine, zatim komediji Buridanov magarac Roberta od Flera i Gastona od Kajove, komadu Gospođa Iks koji je priredio Ilija Stanojević sa Dobricom Milutinovićem. Glumački trijumf.

Uspon nacionalnog teatra i Žankine karijere neočekivano je prekinuo izbijanje Prvog svetskog rata. Neki od glumaca su otišli na front, dok je deo ansambla odlučio evakuisati dekor, arhive i garderobu prema Nišu i Skoplju, gde se tada nalazio i sam Branislav Nušić. Međutim, nakon odluke da krenu prema Skoplju, glumci su se našli u povlačenju zajedno s vojskom prema Kosovu. Žanka je, suprotno tome, odlučila ostati u Kruševcu, gde se priključila pozorišnoj trupi Joakima Vujića i ostala je tamo sve do 1916. godine, kada se ponovno vratila u Beograd.

Glumila za insulin

Glumica je uživala izvanrednu popularnost kod publike, šire javnosti i bila je omiljena među svojim kolegama. Nakon dvadeset pet godina rada, povodom njenog jubileja, dobila je kuću na Topčiderskom brdu kao priznanje za svoj doprinos. Usledile su njene izvanredne uloge u Nušićevim komadima "Narodni poslanik" i "Dr", kao i u komedijama "Noćna smotra" (1940) i "Razbijeni krčag Hajnriha Klasta" (1941).

Početkom četrdesetih godina, u Beogradu je osnovan humoristički kabare pod imenom "Kišobranci", u kojem se Žanka Stokić pridružila od samog početka. Predstave kabarea koje su izvodili u sali bioskopa Vračar postale su izuzetno popularne i privukle veliku publiku. Pred sam izbijanje rata, trupa Kišobranaca prestaje sa radom, ali duh kabarea nastavlja da živi kroz novoformiranu satiričnu scenu poznatu kao "Bodljikavo prase".

Godine 1942. pozvana je na razgovor u Nemačku komandu gde joj je predloženo da se vrati pozorištu, naročito kabaretskim ulogama koje bi "zabavile narod". To je bio i jedini Žankin način da preživi jer je njen život, s obzirom na dijabetes koji je imala, zavisio od insulina koji su joj Nemci obećali zauzvrat. Tako počinje poslednje poglavlje Žankine karijere.

Igra šumadijsku seljanku Pelu vešerku. Zajedno sa kolegama, vrhunskim komičarima Acom Cvetkovićem i Jocom Tanićem znala je da zaseni pozorišnu publiku. Poslednji programi u kojima je nastupala bili su Razbibriga, Veseljak i Centrala za humor.

Nevina žrtva komunističkog režima

Po završetku Drugog svetskog rata život Žanke Stokić pretvoriće se u istinsku tragediju. Optužena da je nastupanjem u pozorištu pomagala neprijatelju, pa neko vreme provodi iza rešetaka. Biva osuđena na kaznu "od osam godina gubitka srpske nacionalne časti", što je heroinu srpskog glumišta dotuklo. Povukla se u samoću i izolaciju čekajući kraj svog života.

Ipak, zaslugom njenih prijatelja i kolega, 1947. godine kazna joj je smanjena na dve godine, a posećuje je i reditelj Bojan Stupica koji joj obećava angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Lepim vestima radovala se samo tri dana. Bilo je to previše radosti za njeno srce. Umrla je 20. jula 1947. godine.

Svojim ulogama i svojim životom Žanka Stokić je upisana u istoriju srpskog pozorišta i srpske kulture. Njene kreacije Živke u Gospođi ministarki, Sarke u Ožalošćenoj porodici i Juliške u komadu Put oko sveta ostale su neprevaziđene.