SINOVI SRPSKE - FILM O RATNICIMA DOSTOJNIM PREDAKA! Naši ratnici, iz Prve gardijske znaju ŠTA SU I KOGA BRANILI, NATO može samo...

Posebno je teško biti ratnik - danas. Teže i komplikovanije nego u mnoga druga vremena. I, to se videlo i iz ovog filma. Osoba koja se danas našla u toj ulozi - stalno mora da objašnjava otkud ona tu. Otkud da pristane da ratuje? Zašto nije pobegla negde? Za Nemačku, Švedsku? Toliki „pametni" su to učinili... I danas im niko neće reći ni reči zbog bežanije... Ili kako se to nekad zvalo?

Prošle nedelje su otvorene Zimske olimpijske igre u Pekingu i još jednom se pokazalo koliko je narodna mudrost dalekodometna. I zaista: Ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zver pokaže trag!           

A ovo nije stari grčki svet - gde bi se za Igre prekinuli i ratovi. Naprotiv, olimpijski duh, koji je zapadna civilizacije probudila 1894. osnivanjem Međunarodnog olimpijskog komiteta u Parizu, danas živi kao batina. Da se ratno stanje zaoštri, piše poznati srpski novinar i politikolog Slobodan Reljić. Njegovu analizu prenosimo u celini!!!
          
Veliku de Kubertenova misao o širenju prijateljstva među ljudima ekumene, njegovi sledbenici na Zapadu su sveli na - bojkot, čim neko nije poslušan. Ne neučestvovanje na igrama, nisu oni više tako moćni, nego beskrajno mlataranje pretnjama koje su sve smešnije. Kao, na primer, da je Si Điping organizovao igre kao Hitler 1936.

          
Glupo je nastojati objašnjavati koliko je poređenje budalasto, ali je izvesno da se radi o zlonamernosti. Istina je da su Si i Putin na marginama Igra objavili svetu manifest budućnosti - da su oni za svet ravnopravnih, za nemešanje u unutrašnje odnose u državama, da međunarodno pravo bude osnova za odnose a ne bombardovanja i „obojene revolucije".
          
Ovih dana se na društvenim mrežama pojavila fotografija kako engleska fudbalska reprezentacija u Berlinu 1936. pozdravlja ložu podignutih ruku - ne znamo da li su dodali „Hajl Hitler", a 2022. niko nije uspeo da snimi strane reprezentacije kojima je Si stavio crvene petokrake na kape. Ali, činjenice za zapadne medije nisu od nekog značaja. Ko to zna bolje od nas!?
          
I verovatno zbog toga, meni lično, najupečatljiviji događaj prošle nedelje bilo je promovisanje jednog „dokumentarca". Da,  dokumetranog filma, koji - kako se tvrdi u suvoparnim definicijama - „ima za cilj da dokumentuje stvarnost" i znači prezentaciju „života onakvim kakav jeste". Ovde se radilo o dokumetovanju građanskog ratovanja u BiH devedesetih.

(VIDEO) PUTIN JE DOBIO RAT I TO BEZ OPALJENOG METKA! Nemački Die Welt otkrio kako je RUSIJA OD 2007. KRENULA DA MELJE ZAPAD!

Konkretno govorim o dokumentranom filmu domaće proizvodnje: „Sinovi Srpske". Reč je o delu Miodraga Zarkovića.

          
Glavni junaci filma su „gardisti RS" - ratnici 1. Gardijske motorizovane brigade. Na promociji filma u beogradskoj opštini Stari grad 4. februara, gde je bilo različitog sveta, bili su i oni - ratnici. To je čitavu predstavu činilo posebnom.
          
Nekako, dok se ljudi ne okupe, život izgleda - gluvo, uopšteno. Kao list neke knjige o nečemu važnom a u koji zurite i onda zamišljate stvarnost oko koje je neko poređao te hiljade slova i tačaka. Ili danas: kao neki spot na hladnom ekranu a koji toliko odmiče od života da se stalno pitate da li je života i bilo.
          
U opštinskoj sali - u kojoj je Zarković napravio priredbu od malo prigodnih reči i više velikih pokretnih slika - glavna priredba su bili baš ti ljudi. Glavni junaci jednog filma. Ta atmosfera. Ti glasovi i ta tišina.
          
Narodi imaju svoje pesnike, slikare, pisce, političare, pronalazače, pa onda od pevača do sportskih junaka oko kojih se okupljaju - i svoje ratnike. Istina je da svi ovi uvaženi žele da to budu, a ljudi postaju ratnici a da to nikako nisu želeli. Jer, ne govore narodi uzalud vekovima: „Neka mi Bog podari dobar mač i nijedan razlog da ga upotrebim."

A posebno je teško biti ratnik - danas. Teže i komplikovanije nego u mnoga druga vremena. I, to se videlo i iz ovog filma. Osoba koja se danas našla u toj ulozi - stalno mora da objašnjava otkud ona tu. Otkud da pristane da ratuje? Zašto nije pobegla negde? Za Nemačku, Švedsku? Toliki „pametni" su to učinili... I danas im niko neće reći ni reči zbog bežanije... Ili kako se to nekad zvalo?
          
U ratu o kojem govorimo - pre prvog pucnja - najmračnija sila današnjice, koja započinje govoto sve ratove i sukobe od 1945. (Oliver Stoun ih je nabrojao oko 100) koristila je najmoćniju propagandnu mašinu da zaloupotrebljava pacifizam. Gura te u rat, a ubeđuje te da samo budale ratuju. Bolje da te ubiju nego da se braniš!

LAVROV ZBOG SRBIJE ZELEPIO ŠAMARČINU LIZ TRAS I ZAPADU! Rusima govore kako nemaju šta da rade na Balkanu, a SAD šalju specijalne izaslanik za...

          
Pacifizam -  težnja da se rat isključi i onemogući kao sredstvo za rešavanje međunarodnih sporova - pretvorio se u nepodnošljivu lažnost: kad ti marinac sa zastavom sa plavo-crvenim trakama i zvezdicama dođe na kućni prag ili dovede tvog sugrađanina da te protera ili ubije, to je časno održavanje mira. A ako ti, ipak, odlučiš da nekako braniš goli život - to je zločin. I prvo će svuda okolo da šire kako si od „zločinačkog naroda", a onda će napraviti sud (sud uvek u našoj podsveti ima neke veze s pravdom) da te, ako preživiš, odvedu tamo da se javno pokaješ što si se branio.
          
I, moraš biti kažnjen što si se usudio da se braniš. Da svi na ovom svetu znaju da je odbrana (ako je protiv nasilja NATO i Amerike) najteži zločin.
          
Naši ratnici, iz Prve gardijske su u svom filmu pričali o tome. Ima tu i te sumornosti i ciničnosti o tim podnošenjima „duha vremena", ali - film je mnogo više od toga.
          
Naši ratnici su, ipak, ostali u čistoj pameti i razumeju da je njihova žrtva - u poginulim, u ranama, u teškim iskustvima i dramama - imala smisla. Uzvišenog smisla. A NATO-pacifizam je samo muka više.

          
Jedan od njih govori: često slušamo kako mi nismo dostojni svojih velikih predaka, ali to nije tačno.
          
On se posle svog ratničkog napora oseća dostojnim! Misli tako i za svoju generaciju. I to je tačno. Oni su dostojni naslednici! I oni su i ostale svoje sunarodnike učinili manje-više dostojnim naših predaka. Tako se to u istoriji računa.

Naši trajući odnosi pokazuju da je borba jednog naroda - nešto kao neprekinuti lanac. I svaka generacija je pozvana da da svoj udeo.

HRVATI POLUDELI, SRBIJA IZRAELU DOSTAVILA 162.000 STRANICA O ZLOČINIMA NAD JEVRIMA! Zagreb: Sprečićemo Beograd da uđe u EU! MAJSTORI, SAMO NAPRED!

          
A „sinovi Srpske" su u najskorijem od srpskih ratovanja na bosanskom frontu odslužili istorijski zadatak. Dopali su iste situacije kao i preci i - nisu imali izbora da ne budu kao oni i u borbi.
          
Dakle: „Oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bilo dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je ne uklanja i ne sprečava u rastenju."
          
Prepoznajete dve rečenice iz Andrićevog čuvenog Pisma iz 1920 i Maksa Levenfelda - glavnog junaka, lekara i lekarskog sina, Jevrejina koji se iseljava iz Sarajeva i sreće svog prijatelja na železničkoj stanici u Slavonskom Brodu. Razlog je nepodnošljiva dvojnost.
          
„Štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: Brat je mio, koje vere bio, ili Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi. Tuđe poštuj, a svojim se diči, integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika." Ali, to biva kao maskiranje stvarnosti.
          
Maks Levenfeld jeste bio surov, ali priča se pokazala istinitom: u jednom ljudskom veku dva puta se pokazalo da je njegova zlogukost istinita.

          
Jer, kad se u Bosni pojave Velike sile - spomenućemo dve - Nemački Rajh (1941) i NATO (1992) - onda one bez mnogo napora naprave stanje iz koga se čini da nikad nije ni bilo „mirne Bosne". Tome prethodi i treća - Austro-Ugarska (1878) koja je sve „zacrtala".

Naši ratnici su i ovaj put svedočili da je imperijalni princip činjenja nepromenjiv - uloga „prijatelja" Velikih okupatora je sva tri puta davana islamsko-katoličkoj strani, a pravoslavni Srbi su svaki put u trenu postajali „neprijatelji".
          
Kratko podsećanje:
1. kad je Austrija došla bilo je ovako: „Njegovo katoličko veličanstvo car Franc Jozef ostavio je netaknut turski zemljišni sistem koji je muslimanima davao privilegije na račun hrišćana", razumela je to pola veka kasnije i Rebeka Vest i tumačila: „A posebno je teško padalo to što su Austrijanci, kada su Sloveni isterali Turke, na silu ušli u Bosnu pod izgovorom da austrijska vojska mora biti tu da brani hirišćane u slučaju da Turci pokušaju da se vrate. Činjenica da su Austrijanci ponizili hrišćane preko muslimana koji su ostali u Bosni, za ove ljude bila je užasno licemerje, koje se ne može ni zaboraviti ni oprostiti." (Rebeka Vest, Crno jagnje, sivi soko)
2. kad su došli Nemci pustili su u pogon brutalnu mržnju katoličko-islamskih hordi da se razvije u najsurovijem obliku; doveli su za poglavnika Antu Pavelića iza koga su bili krvavi tragovi i ubilački poslovi; brutalnost je bila tolika da su se i pokrovitelji Nemci, koji su ubijali „100 za jednog", zgražavali; NDH je najmonstruozniji državni mehanizam s kojim su se Srbi sreli;
3. kad je došao „veseli" NATO - isti princip, ali demokratska varijanta: i zato u svakom smislu ciničnije; u ime demokratije i ljudskih prava Amerikanci - koji su u prethodnom bosanskom krvarenju bili, što bi se reklo, antifašisti i najveći neprijatelji „sila fašizma i mraka" nemačko-ustaških zlokobnika - sada uvode lapidarnu podelu na „dobre" i „loše" momke; ali, gle čuda, linija podele je istovetna sa onom fašističkom 1941 - pravoslavni zaslužuju svaku vrstu terorisanja.

Cinizam je išao tako daleko da su Srbe proizveli u okupatore. Ni Kalaj ni Pavelić se toga nisu setili.
          
Ima ona epizoda kad američki državni sekretar Bejker na mirovnom skupu u Ženevi kori lorda Ovena što su pustili Srbe u Bosnu. Nismo ih mi pustili, oni su tamo bili, kaže lord koji se, ipak, drži nekih istorijskih činjenica. Otkad su tu, pita Amerikanac. Pa, oduvek!
          
Tu cinizmu nije bio kraj. Predsednik Srbije Slobodan Milošević je za potrebe propagandnog rata proglašavan Hitlerom. Jedno neugledno skladište građevinskog materijala u Omarskoj u kome su bili muslimanski muškarci - da ne bi bili izloženi nekontrolisanim napadima u napetim ratnim odnosima - proglašeno je koncentracionim logorom. Da, Konzentrationslager! Kao Auschwitz! Posle je tome dodat i - genocide!
          
Prosto nije moglo to da se izbegne u scenariju koji se sprovodio.
          
Kad Bosna postane igračka Velikih sila dođe vreme „kad mišja rupa vredi hiljadu dukata". Ali, samo retki imaju hiljadu dukata, te narodu ostaje da se brani. Na život i smrt. I, tu smo - 1. Gardijska motorizovana brigada.
          
Morate se braniti, jer Velike sile svoje dobre momke guraju da budu zli prema vama. I oni će vas „poštediti" samo ako ste spremni da na njihove ponude odgovorite oružjem.

GDE JE MOZAK?! ŠEFICA FORIN OFISA NE ZNA NI GDE SU GRANICE RUSIJE! Lavrov u neverici slušao Liz Tras, Voronjež i Saratovanad smestila u Ukrajinu!

          
U nekoj kolekciji slika u mojoj glavi je i ona crno-belih fotografija iz Sarajeva, posle vidovdanskog atentata 1914... Austrijska „pravna država" odmah pušta svoje „rezervne horde" uvređenih pravednika... I grad se ukrašava razbijanim staklenim izlozima srpskih radnji, raznošenjem i bacanjem srpskih stvari na ulicu, terorisanjem građana i porodica...
          
Svaki bandit je mogao da uzime pravo u svoje ruke prema svakom Srbinu... Ne zato što su postojali dokazi da je taj građanin imao veze s atentatorima, već samo zato što je rođen kao Srbin... I što je bio dobar komšija.

          
Kad je sve 1990-ih krenulo istim putem, jasno je da sem vojnog - drugog odgovora nije moglo biti. I izrasta - narodna vojska od Sinova Srpske!
          
Ovaj film je priča kako je to u narodu nastajalo i kako se borilo.
          
Kad se pripadnik srpskog naroda osvrne na učinak svojih ratnika utvrdiće da su u sva tri slučaja odbrane svojih života, svog naroda i prava da žive u svojoj zemlji - Bosna je oduvek bila srpska zemlja od Une do Drine - Srbi uspevali. Dva puta, posle Austrije i Nemačke,  posledica je bila da su Srbi živeli u istoj državi...
          
Vratimo se opet filmu. Zašto su ovakva dela pa i ovaj sugestivni i dramatični film Miodraga Zarkovića važni. Iz bar tri razloga:
          
1. film nas podseća kako i sa koliko i kakvih žrtava je taj rat okončan; to je temelj Republike Srpske, srpske zemlje. Uostalom kako je zapisano i kako se peva:/Kad nastupe borbe dani/ k' pobedi mu vodi hod /Bože spasi, Bože hrani /srpske zemlje, srpski rod!/ Državne tvorevine su za kratkih zemana, rod je za veki vekova.
2. film pred nas iznosi pojedinačne sudbine - dramatične - ljudska bića između života i smrti - kad su i najjača i najslabija; u miru se ljudi udaljavaju i ratne rane blede u sećanjima i ponašanjima, ali obaveza sunarodnika je, da to imamo na umu i u srcima; oni su se borili za nas; za sve Srbe; uostalom, i oni spolja, iz Vašingtona i Brisela, to tako gledaju - svi Srbi su njima isti, čak i oni koji veruju da ih distanciranje, preporučuje da rade u nevladinom sektoru ili da ih zovu ne neke konferencije; jer to je „srpsko pitanje" na Balkanu, koje se rešava, rešava;
3. pošto sukob u BiH, nažalost, nije okončan - samo je oružani deo okončan - mi danas živimo u stanju „hibridnog rata"; i dalje su Srbi (svi Srbi!) „neperijatelji" NATO i Zapada koliko god naše vlasti, koje vole da budu kooperativne često preko mere dostojanstva, nastoje da govore o „našim prijateljima"; i „prijateljskim odnosima" s onima koji su nas bombardovali i bacali osiromašni uranijum na nas; ali to je politika; izvesno loša politika, ali mi do bolje još ne dobacujemo; i politika je najbezbolnije promenljiva; u tom „prijateljstvu" prijatelji naših političara bi nam rado utrapili da budemo „genocidan narod"; u Savetu bezbednosti OUN to su zaustavili Rusi, a u svakodnevnom životu ako se mi ne potrudimo da na to odgovorimo - niko to za nas činiti neće!

Zato ljude koji imaju ovu energiju, kao Zarković, i ova znanja i sposobnosti - rade važan posao. Inače bi mi bili zatrpani propagandnim bombardovanjima Zapada i njihovih pomoćnika na terenu.
          
Ovaj film je jedan odgovor. Kamen u kuli odbrane.

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.