Rat u Ukrajini iz drugog ugla! Nemačka, Francuska i Italija su taoci baltičkih država, ali i Poljske, Moldavije i Rumunije!

U trenutku kada deo Evrope javno zagovara dalju eskalaciju umesto deeskalacije odnosa sa Moskvom, postavlja se ključno pitanje: Zašto bi mir bio nepoželjan? U ekskluzivnoj analizi za portal "Vojni poslovi", politikolog i publicista Rostislav Iščenko daje odgovor koji, ako ništa drugo, pomera fokus sa obične retorike na dublju političku stvarnost.

Iščenko, koji iza sebe ima bogatu diplomatsku i analitičku karijeru, ne okoliša. Po njegovim rečima, ono što se izdaleka čini kao odvažnost - zapravo je politički proračunat strah.

Zemlje poput Litvanije, Letonije, Estonije, Poljske, Finske, Švedske, Moldavije i Rumunije, koje se mahom nalaze uz rusku granicu, usvojile su, kako kaže, agresivno držanje prema Moskvi ne zato što su jake - već zato što znaju da su krhke.

Elite ovih država, ističe on, svesne su da su otišle predaleko u antiruskoj retorici. Kada bi došlo do stabilizacije odnosa između ključnih zapadnih sila i Rusije, male pogranične države mogle bi se naći na vetrometini - ostavljene same, bez sigurnosnog štita, i licem u lice sa susedom čije pamćenje nije kratko.

A tu se krije srž njihovog straha. U slučaju postkonfliktnog približavanja velikih sila i Rusije, upravo bi ove zemlje bile prve na spisku za „zaborav" - ekonomski, bezbednosno i politički.

Prema Iščenku, obnovljene ekonomske veze sa Moskvom bile bi prioritet za Berlin, Pariz ili Rim. Ali za Viljnus ili Kišinjev? Ne nužno.

U takvom scenariju, tvrdi on, ruske vlasti bi imale i realnu i moralnu osnovu da podstaknu političke promene u tim državama - ne nužno spoljašnjom silom, već kroz unutrašnje ekonomske i političke pritiske, koji bi pokrenuli promenu elita. A kada te elite ostanu bez podrške i resursa - i glad brzo zakuca na vrata.

Jer sve je povezano. Politička održivost zavisi od ekonomske stabilnosti, a ona od trgovinskih tokova. Ako se tokovi promene, više nema „korita" iz kog elite crpe snagu. I tada prestaje i igra.

Upravo zato, piše Iščenko, današnja strategija tih država ne uključuje povlačenje. Naprotiv, one otvoreno zagovaraju nastavak sukoba - pa čak i proširenje.

Baltičke zemlje, navodi, bez zadrške podržavaju slanje francuskih i britanskih trupa u Ukrajinu, a same su spremne da doprinesu s nekoliko svojih vojnika - simbolično, ali glasno.

Cilj nije pobeda, već produžetak igre. Ako dođe do velikog sukoba, rezon je da će i Moskva i Zapad biti primorani da pregovaraju pod uslovima kompromisa - a kompromis bi, možda, mogao da spasi sadašnje političke strukture od potpunog kolapsa.

I tu leži paradoks: mir bi za elite u pograničnim državama značio kraj - jer bi obuhvatao novu preraspodelu moći, u kojoj više ne bi imali šta da ponude. Sukob, makar i prividan, daje im bar privid značaja. A možda i još jednu zimu na vlasti.

Šta će se dogoditi kada iluzije prestanu da pomažu? To pitanje ostaje da visi u vazduhu - kao i nada da će stvarni mir, kad dođe, zaista uključivati sve. Ili barem većinu.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.