Totalni šok za SAD i Izrael! Iran ih razbio tamo gde su bili najjači: Otkriven potez koji je potpuno preokrenuo rat

Slabljenje američke i izraelske protivvazdušne odbrane nije posledica jednog iznenadnog propusta, već promene taktike koju je Iran mesecima pripremao.

Upravo u tome analitičari sada vide glavni razlog zbog kojeg su iranske rakete počele sve češće da probijaju višeslojni štit Zapada.

U središtu cele priče nije nikakvo „čudotvorno“ oružje, već kombinacija iscrpljivanja protivničkih sistema, preciznijih projektila i pažljivo tempirane upotrebe novih bojevih glava. Takav pristup, prema ocenama vojnih stručnjaka, postepeno je promenio odnos snaga na terenu i otvorio ozbiljna pitanja o realnoj efikasnosti američke i izraelske PVO.

Najnoviji razvoj događaja dodatno je pojačao pažnju javnosti. Iran je tokom noći prihvatio sporazum sa Sjedinjenim Američkim Državama o privremenom primirju, i to u trenutku kada su njegovi raketni udari već pokazali da protivvazdušna zaštita SAD i Izraela više ne funkcioniše sa istom sigurnošću kao ranije.

Dva napada posebno su pojačala zabrinutost. U Kataru je pogođeno postrojenje za tečni prirodni gas u Ras Lafanu, pri čemu su, prema navodima sa terena, meta bile kule za razmenu toplote, jedan od najosetljivijih i najteže zamenjivih delova sistema. Gotovo istovremeno, u vazduhoplovnoj bazi Princ Sultan u Rijadu pogođen je američki avion za rano upozoravanje kompanije Boing, i to u delu trupa u kojem se nalazi radarski sistem.

Takva preciznost, koja se još donedavno uglavnom vezivala za zapadno vođeno oružje, naterala je deo zapadnih stručnjaka da preispitaju ranije procene. Sve više se govori da su i broj iranskih raketa i stepen njihovog tehnološkog razvoja godinama bili sistematski potcenjivani.

Foto: Fotoilustracija

Iran prvo trošio stare rakete, pa uveo precizne udare

Jedan od ključnih razloga zbog kojeg su američka i izraelska PVO počele da popuštaju leži u načinu na koji je Iran raspoređivao svoje resurse. Prema procenama vojnih analitičara, Teheran je u prvoj fazi sukoba masovno koristio starije rakete koje su godinama skladištene, pretvarajući ih u potrošni materijal za iscrpljivanje protivničke odbrane.

Suština te taktike bila je jednostavna i efikasna. Protivnik je bio prinuđen da na manje sofisticirane ciljeve troši skupe presretače, čime se postepeno smanjivala gustina odbrambenog „kišobrana“. Tek nakon toga u napade su uključivane novije i znatno preciznije rakete, koje su dobijale veću šansu da probiju oslabljenu zaštitu.

Vojni konsultant Anton Trutce ukazuje da se problem za SAD i Izrael krije i u smanjenom broju presretača koji se sada lansiraju na jednu metu. Dok se ranije na jedan cilj ispaljivalo dve ili tri rakete kako bi verovatnoća presretanja bila između 90 i 97 procenata, sada se zbog ograničenja i štednje često lansira samo jedna ili najviše dve. Time raste prostor za grešku, a upravo tu slabost Iran, po svemu sudeći, koristi veoma disciplinovano.

Važan deo ove promene nije nastao preko noći. Iran iskustvo raketnog ratovanja gradi još od osamdesetih godina, još iz vremena iransko-iračkog „rata gradova“. Zbog toga današnja strategija ne deluje kao improvizacija, već kao nastavak dugoročnog razvoja doktrine u kojoj se rakete ne koriste samo za razaranje, već i za plansko trošenje protivničke odbrane.

Kasetna municija promenila dinamiku odbrane

Dodatni problem za izraelske i američke sisteme PVO predstavlja pojava novih bojevih glava. Analitičari sve češće ukazuju da Iran koristi kasetnu municiju sa više bojevih glava, što značajno komplikuje presretanje u završnoj fazi leta.

U praksi to znači da se jedna raketa pred sam cilj razdvaja na više manjih projektila. Umesto jedne mete, odbrambeni sistem u istom trenutku mora da reaguje na čitav niz ciljeva koji dolaze gotovo istovremeno. Time se višeslojna zaštita stavlja pod ogroman pritisak, posebno kada su resursi već istanjeni prethodnim talasima napada.

Izraelska protivvazdušna odbrana zasniva se na slojevitom modelu. Sistem „Strela“ namenjen je presretanju ciljeva na velikim visinama, dok je „Gvozdena kupola“ ograničena na niže visine i projektovana prvenstveno za pojedinačne pretnje. Kada se, međutim, u završnici pojavi desetak bojevih glava, sistem mora da reaguje velikom količinom presretača u veoma kratkom roku, što otvara prostor za proboj.

Posebno je zanimljivo to što Iran, prema procenama analitičara, ovu tehnologiju nije koristio odmah na početku sukoba. Kasetna municija uvedena je kasnije, nakon proučavanja iskustava iz prethodnog dvanaestodnevnog rata, što ukazuje da je čuvana kao rezervni adut za trenutak kada protivnička odbrana pokaže prve znake zamora.

Upravo zato prihvatanje privremenog primirja sada dobija dodatnu političku i vojnu težinu. Ostaje nejasno da li je reč o taktičkom predahu, konsolidaciji ili pripremi za narednu fazu, ali je već sada jasno da je percepcija iranskih raketnih sposobnosti ozbiljno promenjena.

A kada se promeni percepcija vojne moći, vrlo brzo počinju da se menjaju i planovi, i to na svim stranama sukoba.

BONUS VIDEO