SILA KOJOJ SU SE NEKADA SMEJALI! Kako je Kina u svemirskoj trci pretekla SAD, Rusiju i EU (VIDEO)

Nekada davno su se smejali kineskom svemirskom programu, jer su, navodno, tokom lansiranja njihovog prvog broda poginula tri astronauta i deset hiljada ložača. Sada već dostignuća Pekinga nisu nimalo smešna — kineski mediji su 4. septembra saopštili da je lansiran eksperimentalni svemirski šatl.

Nema detalja, niti fotografija ovog broda. Postoji samo snimak rakete-nosača „Long marč 2F“ koja je i lansirala u orbitu tajni teret sa kosmodroma Đućuan centra za lansiranje satelita u autonomnoj regiji Unutrašnja Mongolija.

​Kakav eksperimentalni svemirski brod je u pitanju? S tim u vezi, izdanje „Spejs njuz“ je sugerisalo da bi to mogao biti kosmoplan, i napumenulo je da je Kina još 2017. godine najavljivala planove o testiranju određenog pandana američkom mini šatlu X-37B, koji već nekoliko godina izvodi višednevne tajne misije u svemir.

KOVID-19 IMA VANZEMALJSKO POREKLO?! Iznad Vuhana je jesenas primećeno nešto posle čega je registrovan prvi slučaj korone...

OGLASILI SE DETEKTORI ŠIROM SVETA, NEŠTO KRUPNO SE DOGODILO U SVEMIRU! Zemlja se našla na jakom udaru iz kosmosa, evo šta kažu naučnici!

 

Možemo pretpostaviti da je Kina u stanju da ostvari stare sovjetske snove u oblasti astronautike. Evo i zašto.

Činjenica je da je u SSSR jedan od prvih projekata svemirskog broda za višekratnu upotrebu (šatla) bio sistem „Spirala“. Ovo je orbitalni avion, za koji je bilo planirano da se u svemir lansira hipersoničnom transportnom letilicom za dostavljanje orbitalnog aviona, ali je trebalo da sleti „poput aviona“, to jest, na običnu pistu.

Projekat nije realizovan, jer ga je rusko rukovodstvo tada smatralo „naučnom fantastikom“ (tako ga je nazvao ministar odbrane SSSR maršal Grečko). Umesto toga, sovjetski naučnici su se usredsredili na razvijanje manje tehnološki rizičnog šatla „Buran“ i rakete-nosača „Energija“.

Ali ideje koje su bile u osnovi projekta „Spirala“ nisu zaboravljene. U okviru ovog projekta, na primer, konstruisan je podzvučni analog eksperimentalnog orbitalnog aviona sa posadom MiG-105. Sin generalnog konstruktora konstruktorskog biroa „MiG“ Artjoma Mikojana, konstruktor aviona Ovanes Mikojan je rekao da su Amerikanci nakon raspada SSSR kupili, a možda i ukrali, nacrte za MiG-105 i iskoristili ih za konstrukciju X-37B.

Zanimljivo je da su eksperimentalni sovjetski bespilotni avioni na raketni pogon BOR-4, koji su konstruisani u okviru projekta „Spirala“, pomogli u razvoju sistema za lansiranje američkih letilica sa posadom HL-20, koji je predstavljao osnovu za konstruisanje svemirskog broda za višekratnu upotrebu „Drim čejser“ od strane SAD.

Izdanje „Denver post“ je s tim u vezi pisalo da je ova priča nalik „špijunskom romanu“, jer su fotografije BOR-4 dobijene kao rezultat špijunaže CIA-e.

Proboj u astronautici

Kada je reč o raketnoj i svemirskoj tehnici u Kini, ona se, bez sumnje, razvijala pod ogromnim uticajem sovjetskog iskustva. Do početka 1960-ih godina ovoj zemlji su isporučivani raketni kompleksi i tehnologije, a kineski stručnjaci su prolazili obuku u SSSR za konstruisanje i održavanje raketa. Tehnička dokumentacija za proizvodnju nekoliko raketnih sistema iz 1950-ih godina predata je Kini.

Foto: Printscreen You Tube

Upravo na sovjetskim dostignućima u polju astronautike odrasle su prve generacije stručnjaka za raketnu tehniku i konstruktora svemirske tehnike. Naravno, tokom kineske Kulturne revolucije, u periodu od 1960. do 1970. godine, snažne naučne i tehnološke veze sa SSSR bile su potpuno uništene, ali je u periodu od 1980. do 1990. godine Kina obnovila prijem informacija u tehnološki važnim oblastima. Počela je da se razvija vojno-tehnička saradnja, izvršen je zakonski prenos vojnih tehnologija i tehnologija dvostruke namene, sprovodilo se kopiranje uzoraka sovjetske i ruske vojne tehnike. 

Krajem 1980-ih godina, Kina je počela da radi na nekoliko projekata svemirskih letilica koje se vraćaju na Zemlju „poput aviona“. Ali tada za njihovu realizaciju nije postojala ni tehnološka osnova, ni dovoljno finansijskih sredstava, ni verovatno ciljeva i zadataka koji bi opravdali ogromne troškove.

Međutim, tokom poslednjih 20 godina Kina je napravila ogroman skok u razvoju astronautike: 2003. godine je bila treća u svetu zemlja koja je lansirala čoveka u svemir, 2007. godine ponovo treća u svetu je presrela i uništila svemirski satelit, u periodu 2007-2014. godine lansirala je automatske stanice za proučavanje Meseca i obezbedila sletanje sopstvenog lunohoda na površinu prirodnog satelita Zemlje. Kina je 2011. godine samostalno lansirala u orbitu prvu dugotrajnu orbitalnu stanicu, gde su astronauti prvi put leteli 2012. godine.

Konačno, Kina je 2018. godine postala broj 1 na svetu po broju lansiranja u svemir, pretekavši time sve učesnike u svemirskoj trci, uključujući SAD, Rusiju i EU.

Uprkos izuzetno oskudnim podacima u slobodnom opticaju, svrhu letilice slične onoj koju je Kina lansirala nije teško odrediti, barem približno.

1. Borba protiv satelita: proučavanje svemirskih letilica i, u budućnosti, njihovo uništavanje. U delu za korisni teret takvog „mini šatla“ može biti smešteno, na primer, nekoliko raketa za samonavođenje ili, recimo, specijalni artiljerijski lanser. U dugoročnoj perspektivi, to bi mogao biti i laserski sistem.

2. Sa niske Zemljine orbite mogu se prilično efikasno napasti ciljevi na površini planete. Takav udar mogu da zadaju hipersonične vođene rakete, koje mogu biti neprimetne za postojeće sisteme protivraketne odbrane. Naravno, ponašanje i putanje leta takvih svemirskih šatlova su poznati, ali verovatnoća neočekivanog nuklearnog udara iz svemira i dalje je previše ozbiljna. Bilo kako bilo, takav scenario uzimaju u obzir obaveštajne službe svih vodećih svetskih sila a u naše vreme verovatno je nemoguće zadržati takve pripreme u potpunoj tajnosti.
 

3. Naravno, ovakav „mini šatl“ može da obavlja i obaveštajne funkcije. Za naučnike može da nadgleda površinu zemlje kako bi proučavali prirodu i tražili minerale. Za vojsku može da dobija operativne informacije o infrastrukturi potencijalnog neprijatelja, o kretanjima vojnih jedinica ili o drugim događajima, na primer, testiranjima raketnih sistema na poligonima. Mogućnosti savremenog svemirskog izviđanja u ovom smislu su neverovatne: čak i na komercijalnim fotografijama na Guglu može se odrediti tip vojne tehnike, a posebna oprema omogućava da se analizira toplotno zračenje i poveže slika sa podacima radio presretača i drugim informacijama.

Foto: pixabay.com

4. Uređaj može servisirati druge satelite, na primer, može zameniti izvor napajanja ili obaviti jednostavne popravke. Upravo je ovaj zadatak svojevremeno dodeljivan velikim „šatlovima“. Izvođenjem takvih popravki produžiće se životni vek svemirskih satelita i možda će one biti razumne u ekonomskom smislu.

5. Pre ili kasnije, čovečanstvo će početi da rešava problem svemirskog otpada. Sada u svemiru lete desetine hiljada ostataka raketa-nosača koje su lansirale u orbitu satelite, stotine satelita koji su odslužili svoje, fragmenti oštećenih i uništenih svemirskih letilica. Teško je reći koliko je sakupljanje svemirskog otpada finansijski opravdano, ali pretpostavljam da će kad-tad ovaj zadatak biti postavljen astronautici, a besplatni „mini šatlovi“ bi mogli da postanu jedan od načina da se on reši.

Hipersonični avion-nosač sa „šatlom“ na „leđima“

Prva verzija kineskog bespilotnog „mini šatla“, poput njegovog mogućeg američkog kolege, nije u potpunosti svemirski kompleks za višekratnu upotrebu. Prilikom njegovog lansiranja, koristi se konvencionalna raketa-nosač, a samo je svemirski uređaj koji sleće na Zemlju kao običan avion namenjen za ponovnu upotrebu. Ali u budućnosti će čitav raketno-kosmički kompleks biti namenjen za višekratnu upotrebu.

Već duže vreme u raznim izvorima su prikazane moguće fotografije budućeg projekta koji, po mom mišljenju, veoma podseća na sovjetsku „Spiralu“ u njenoj konačnoj nerealizovanoj verziji: prvi nivo svemirskog aparata je hipersonični avion-nosač, na čijim „leđima“ se nalazi „šatl“.

Takav sistem ima brojne prednosti: može se lansirati sa gotovo bilo kog aerodroma, orbita leta takve letilice može biti bilo koja.

Pitanje je koliko brzo će Kina „pripojiti“ svoj „šatl“ takvom avionu nosaču? Mislim da ako se sada ulože svi napori i resursi u to, posao će biti završen za deset godina, ali uz ogromnu cenu. Teško da se Kini tako žuri. Bilo kako bilo, mi smo svedoci početka nove faze u razvoju kosmonautike u Kini. A možda su neku ulogu u tome odigrala dostignuća sovjetske nauke.