Bio je strah i trepet devedesetih, a jedini nije ubijen! Akter filma "Vidimo se u čitulji" tukao zbog reči, a ovo je njegova čuvena izjava

Mnogi akteri iz beogradskog podzemlja devedesetih skončali su svoj život u sačekušama. Mnogi su stradali od kiše metaka svojih napadača, osim jednog žestokog momka, a on je Đuro Radonjić Grof.

Kao i većina njegovih kolega sa vrelog asfalta poginuo je u svojim tridesetim godinama života, međutim uzrok smrti bila je saobraćajna nesreća.

Radonjić je rođen u Crnoj Gori, a do Beograda je stigao preko Kosova i to sa svega 15 godina.

 

 

Imao je specifično - kičasto oblačenje te bi njegova moda mogla da se okarakteriše sa "sve mi boje dobro stoje", ali je upravo zahvaljujući tome, ali i lepim devojkama kojima je uvek bio okružen, dobio nadimak Grof.

Od prvih dana u Beogradu počeo je da se dokazuje kroz tuče kod nekadašnje Glavne železničke stanice, da bi kasnije počeo da se bavi poslovima vezanim za prostituciju.

On je u taj krug ušao postepeno, tako što su mu prijatelji koji zaglave robiju ostavljali "devojke noći" na "čuvanje". Tada se, za razliku od danas gde je prostitucija dostupna i vidljiva "na svakom ćošku", ona bila sakrivena daleko od očiju javnosti.

Nakon što je odlučio da poslove podigne na viši nivo, Grof odlazi na zapad gde ubrzo počinje da robija.

U zatvorima po Nemačkoj, Austriji, Holandiji i Italiji proveo je ukupno 11 i po godina, i jedini je od Srba koji su u tim vremenima robijali po zatvorima Evrope, koji nije dobio ni jedan dan kraću kaznu.

Neretko je umeo da priča kako je, nakon ubistva Ljube Zemunca, kog je 1986. u Frankfurtu ubio Goran Vuković Majmun, uticaj srpskih kriminalaca znatno opao, te da su prevlast preuzeli Hrvati i Albanci. U tom kontekstu je govorio i o robiji koja više nije bila jednostavna kao nekada za Srbe s obzirom da su do stvari koje su im trebale dok su "unutra" dolazili znatno teže.

 

 

Jedan je od retkih aktera filma "Vidimo se u čitulji" koji je dočekao njegovo emitovanje i živeo nakon toga.

- Svakako je lepše imati ženu i decu nego voditi ovakav život - jedna je od njegovih replika u gore pomenutom filmu.

Poginuo je 1998. godine u strašnoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila na Ibarskoj magistrali. Očevici i prijatelji su izjavili da je uprkos "besnim mašinama" koje je imao u vlasništvu, u trenutku udesa vozio "neki krš - juga ili stojadina". Poginuo je na licu mesta sa 39 godina.

 

 

U filmu "Vidimo se u čitlju" rekao je kako planira da se povuče iz kriminala ali i naveo da bi Beograd bio dovoljan svim kriminalcima, pogotovo mlađima ukoliko se podele po krajevima i poslovima, i dodao da će to i sami videti...ukoliko prežive.

Citat po kome je bio najpoznatiji vezan je upravo za tuče u tim zatvorima: „Kako mi neko nešto kaže ja ga nabodem jer… nisam znao taj nemački jezik dobro, mislio sam da se podsmevaju

Zoran Dimitrov Žuća važio za jednog od najopasnijih kriminalaca i glavnih junaka "Vidimo se u čitulji".

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.