VEČE KOJE JE PROMENILO SVE! "Tamo neki" Liverpul, odrastanje i sudbina jedne magične noći!

Koliko puta ste bili svedoci priče da postoji nešto što se zove sudbina? Koliko puta ste, takođe, pomislili da je to samo reč, da iza nje ne postoji ništa više? Šta ako ona, da, baš ta sudbina, zapravo postoji? Šta ako ona umeša svoje prste u tok života svakoga od nas? Ovo je priča o njoj, čudnoj, nepredvidivoj, sudbini, o jednoj sasvim (ne)običnoj večeri, o jednom odrastanju

Bilo je prohladno te večeri u Istanbulu. Već uveliko kasno proleće prosto je nagoveštavalo da leto polako, ali sigurno ustaje iz kreveta i sanjivo trlja oči gledavši u sat. "Dobro je", pomislilo bi, ustalo je baš kada treba. Ima dovoljno vremena da na miru popije kafu. Slično vreme bilo je i u Beogradu, običan dan, nadasve. Sve je počelo na sasvim uobijačen način. Buđenje u sedam sati i lagano spremanje za školu. Naravno, kako propustiti crtani u sedam i petnaest. Mama već užurbano dovikuje iz druge sobe da je vreme za polazak, ali zašto baš tada kada je Sunđer Bob krenuo sa Patrikom u lov na meduze...

- Ne mogu večeras sa tobom kod Jelene, utakmica je…. Finale je ženo Božija, pusti me da bar tu jednu utakmicu odgledam na miru. Iću ću bilo koji drugi dan - bilo je poslednje što se čulo tog jutra iz trpezarije dok je ruka lagano stiskala kvaku na vratima - tata je opet imao svoju epizodu…

Škola nije bila interesantna previše (kao da ikada i jeste). Tog dana su misli bile usresređene na novu igricu koju je otac kupio. Kako dočekati zvuk poslednjeg zvona I pohitati parvo kući. Male stvari nas uvek čine srećnim, ali je iščekivanje istih zapravo vrhunac. Računar kao da je samo čekao da se neko ponovo "druži" sa njim. Bio je 25. maj 2005. godine. Ma koliko je sreće bilo u sobi tog dana zbog obične diskete, veče je spremalo pravu magiju.

(FOTO) KAKAV CAR! Nije hteo da plati avion 700 funti, pa za 40 kupio auto i krenuo na finale Lige šampiona!

Sreda, sredina nedelje. Znalo se da nema "zujanja" okolo do kasno, sutra je opet bio školski dan. Domaći je bio spreman i upakovan u ranac sa ostalim knjigama koje je raspored na zidu "sâm" izabrao. Tata je te večeri odlučio da gleda utakmicu u dnevnoj sobi, igralo se finale Lige šampiona. "Šta je to?", bilo je logično pitanje. Fudbal, jasno, ali zašto je te večeri baš ta utakmica bila drugačija od ostalih? (Ah, da, to je taj famozni događaj zbog kojeg je mama neraspoložena jer je komšinica Jelena uzalud pravila princes krofne). Tada sudbina pravi svoj prvi korak, prvi čin - i oči su već prikovane uz ekran, a glava naslonjena na očevo rame. Nije imao potrebu da detaljno objašnjava pravila, ali se trudio da napravi razliku između dve ekipe. 

- Sa jedne strane su Italijani. Vidiš, ovi crveno-crni, mada znaš i sam ko su. Evo ga ovaj tvoj miljenik, ovaj čupavac (jasno aludirajući na Ernana Krespa) - započeo je priču kao veliki poznavalac, što, šalu na stranu i jeste bio.

Foto: AP/Photo

Ostatak njegovih reči postao je nebitan u tom momentu. Oči su bile uprte samo u omalenog Argentinca koji je zaista bio idol, heroj. Kada bi se igrao fudbal u dvorištu znalo se ko će "biti Krespo". Šta su samo tada radili "rosoneri", a šta napadač. Prvo Paolo Maldini, pa "mali čupavac" koji sa dva gola budi u očima divljenje i ponos. Čula se pištaljka sa ekrana, a igrači su krenuli u svlačionice. Zar je bilo bitno tih narednih 45 minuta kada je "već" 3:0 za Milan, kakva je poenta u nastavku uopšte? Tata je ustao i krenuo po drugo pivo (zna se, po jedno za poluvreme), a iz njegovih usta izašle su reči koje će lutati po mislima malog dečaka, verotavno, čitavog života.

- Pobediće Liverpul ovo, Englezi su to. Sada će kao osice da krenu napred, nemaju više šta da izgube. Oni su takvi, najgori kad idu na sve ili ništa - prvi put je izgovorio tu rečenicu, ali i mnogo puta u budućnosti, mada, ruku na srce skoro da nikada nije bio upravu, međutim, te večeri sudbina je nastavila da pleše svoj ples u dnevnoj sobi.

(VIDEO) ZVEZDA VRAĆA JOŠ JEDNOG BIVŠEG IGRAČA! Nekadašnji štoper crveno-belih ponovo na "Marakani"?

Nije se puno pričalo o Liverpulu. Crveni dresovi, ekipa iz Velike Britanije, delovali su simpatično. Mama je pozivala da se krene na spavanje. Sutra je, jel'te, bio dan za nove “radne pobede”. Naravno, njene reči su bile uzaludne, dve "noćne ptice" gledale su u elektronsku kutiju ispred sebe i čekale nastavak utakmice. Italijani su ponovo pritiskali, hteli su da dokrajče rivala. Mogli su bar još jednom da zatresu mrežu, ali... tada kreće pravi šou.

Igrao se 54. minut. Jedan trzaj glavom kapitena Stivena Džerarda i rezultat se promenio. U sobi je vladala tišina, tata je već u sebi pomislio "Pazi kad budem upravu na kraju". Delovalo je kao da to želi da izgovori. Nije ni stigao da započne rečenicu, a Čeh Vladimir Šmicer smanjuje na 3:2. Tada je morao da izusti prethodno smišljen tekst. Delovalo je nemoguće, nedostižno, ravno naučnoj fantastici, a onda sudija svira penal i šalje Ćabija Alonsa na belu tačku. Ovaj maši iz prve, ali opet ta čudnovata sudbina i lopta mu se vraća. Nije mogao dva puta da propusti priliku i posle samo šest minuta bilo je čudesnih 3:3.

Foto: Youtube printscreeen

Baš u tom 60. minutu meča finala Lige šampiona to istanbulsko veče dobija svoj pravi značaj. Više nije bilo bitno koji će rezultat biti na semaforu kada arbitar označi kraj meča. U tom dečaku koji je sedeo pored svog oca i gledao u 22 fudbalera koji trče za loptom nešto se promenilo. Nije bio siguran šta oseća, ali je znao da mu se dopalo, ma šta god to bilo. Minuti su prolazili, otišlo se u produžetke. Krenula je pesma navijača iz Engleske, melodija koja je odzvanjala tv ekranom. Desetine hiljada ljudi, a jedan glas. Šalovi i ništa više. Zvučalo je kao nešto najlepše što je taj dečak ikada čuo. Tati su oči bile pune suza, dopralo je i do njega. Nije zaplakao, ali po njegovom pogledu bilo je jasno šta su momci u crvenim dresovima te večeri postigli. Kako ostati ravnodušan na tako nešto?

Moralo je da se završi na jedini mogući način - pobedom "Redsa" nakon penala. Briljantni Jirži Dudek "igrao" se na gol liniji i kao od šale skidao šuteve protivnicima. Odbrana Andreju Ševčenku donela je titulu prvaka Evrope Liverpulu, a malom dečaku neopisivu radost. Zaljubio se. U fudbalski klub za koji do tada nije čuo. Klub koji je daleko od njegovog doma, "negde tamo u Engleskoj" za koju nije znao gde je na geografskoj karti. 

Zbog tog engleskog kluba počeo je da prati fudbal, zavoleo je tu igru. Nije postojao nijedan drugi fudbaler koji bi ga impresionirao više od Stivena Džerarda. Zaboravio je na sve prethodne idole. Prkosio je mnogim zaljubljenicima u Ronaldinja, Adrijana,Luisa Figa, Alesandra del Pjera... Za njega nisu postojali drugi velikani poput Barselone, Real Madrida, Bajerna, niti bilo kog drugog kluba osim jednog – Liverpula.

Foto: Twitter printscreen

Od prolećne istanbulske večeri prošlo je 14 godina, ali se ništa nije promenilo. Dečak koji je bio fasciniran prizorima iz elektične kutije nikada nije otišao na "Enfild" kako bi uživo bodrio omiljenu ekipu, ali je uvek bio uz njih. Ponovo je dočekao da ih gleda u finalu Lige šampiona. Bio je siguran je da će ih 2019. konačno videti kako podižu pehar Premijer lige. Dugo, možda i predugo čekani trofej čije mesto u vitrini popunjava prašina. Ipak, nikada nije niti će mnogo očajavati zbog toga. Još uvek mu oči zasijaju kada čuje himnu "You'll never walk alone" na početku utakmice. Možda je baš zbog te večeri poželeo da radi ono čime se danas bavi - pisanjem o sportu. Nije ni slutio da će baš tada dobiti životne lekcije. Da je otac znao, sigurno bi se mnogo više potrudio da svojim “znalačkim” rečenicama i uskočicama dodatno začini užitak, ali je njegova nesavršeno-savršena rola u ovoj predstavi učinila  da to bude jednostavno, a tako…savršeno.

Zbog mnogo stvari je ovaj 1. jun tako poseban. Jedna od njih je što su "crveni" ponovo u finalu i što opet mogu da se dočepaju "klempavka". Čekalo se 14 godina, propuštene su dve prilike, ali neka ova treća bude sreća za Liverpul. Nije 25. maj, ali jeste 1. jun. Nije Milan, već Totenhem. Nije Istanbul nego Madrid, ali cilj je ponovo isti.

Možda je taj 25. maj promenio, ma kako to zvučalo, tok života jednog dečaka. Možda. Sigurno je samo da te večeri otac i sin nisu sami gledali meč u dnevnoj sobi, bio je tu ipak još neko. Bar do tog 60. minuta sigurno je bila baš tu sa njima i pratila dešavanja na ekranu. Da, upravo ona, ista onda sa početka priče, ona koja je možda i želela da sve bude ovako, ona zbog koje je i napisana ova priča - sudbina.